Svesno roditeljstvo ne znači biti savršen u ulozi roditelja, već prihvatanje sebe i prihvatanje dece baš takvih kakvi jesu, ali i razvijanje njihovih sposobnosti i talenata.
“Najbolji način da pomognete detetu je da pomognete njegovim roditeljima“
Na predavanjima koje držim na temu roditeljstva, često podvlačim rečenicu „Ne postoji roditelj koji ne voli svoje dete, većinu grešaka pravimo iz neznanja, tj. zbog nevladanja informacijama“.
Dosta roditelja nikako sebi da objasni da živimo u nekom novom, drugačijem moderno – digitalnom dobu u kome mnogi od nas ne znaju kako da se ponašaju u odnosu sa svojim detetom. Mnogi od njih se drže nekih naučenih obrazaca ponašanja i primenjuju ih u komunikaciji sa svojom decom. Nažalost, u većini slučajeva to nema nikakvog pozitivnog efekta, već samo štete i nazadovanja.
Nemoguće je decu odgajati na način na koji su nas naši roditelji odgajali zato što u to vreme nije bilo ovoliko digitalnih i spoljašnjih faktora koji utiču na odgajanje deteta.
Deca odrastaju u potpuno drugačijem svetu od sveta u kome smo mi, roditelji, odrasli i to je jednostavno tako.
Tri najvažnija faktora koja najviše utiču na današnje odgajanje deteta su:
- unutrašnji svet (porodica),
- digitalni svet i
- spoljašnji svet (vrtić, škola, okolina).
Otežavajuća okolnost je što je digitalni svet usko vezan sa spoljašnim svetom i jedinu razliku može napraviti dominantnost unutrašnjeg sveta (porodica), koji će biti autoritativniji od druga dva navedena.
Ne postoji savršeno roditeljstvo, a deci to i ne treba.
Deci treba svestan roditelj koji razume potrebe i promene kod svog deteta, koji mu ne nameće neka svoja naučena uverenja koja kod deteta ne rade.
„Emocionalna inteligentna disciplina“ – Emocionalana inteligencija nije genetski nasledna i najlakše se uči od malih nogu u okviru porodice. U porodičnom okruženju će dete gledati i oponašati ponašanje roditelja: jednog prema drugom, ali i njihovo ponašanje u odnosima prema drugima. Naučiće da poštuje svoje i tuđe emocije, naučiće da iza svakog ponašanja stoji neka emocija i naučiće da te emocije ne kritikuje, već da pokuša da bude u raportu sa njima i da ih razume.
Na osnovu toga, dete će mnogo lakše graditi odnose, sklapati prijateljstva i voditi dobru i kvalitetnu komunikaciju.
Svesno roditeljstvo nije odsustvo discipline.
Svesno roditeljstvo se može definisati kao sredstvo učenja, a ne kažnjavanja. Kao što dete svakodnevno raste i uči kroz neka nova saznanja tako i mi sa njim možemo zajedno da se razvijamo.
Niko od roditelja ne misli za sebe da je nesvestan. Ipak, činjenica da većinu stvari u vezi dece radimo automatski (radimo nešto zato što tako rade drugi, zato što su tako naši roditelji radili sa nama…), znači da nije svesno.
Razmišljati svesno nije lako. Ako uzmemo činjenicu da većina ljudi na čitavoj planeti dosta radnji radi svesno 5%, dok 95% ih obavlja nesvesno – automatski.
Na primer, vozite kola od kuće do posla automatski, perete zube i tuširate se automatski, pržite jaja automatski… To su sve naučene radnje o kojima više ne razmišljamo dok ih obavljamo.
Tako je isto i u odnosu sa decom. Dosta roditelja komunicira sa decom po nekoj navici koja je stečena i ne razmišlja o tome „svesno“ da li takav način komuniciranja pomaže ili šteti detetu.
„Svesno roditeljstvo podrazumeva preispitavanje i eventualno odustajanje od modela po kome smo i sami bili vaspitavani. Kada reprogramirate taj model, moći ćete da svom detetu ponudite onaj model za koji verujete da je za njega primereniji.“ – Jelena Holcer
Roditeljima u današnje vreme nije lako. Toliko je novih informacija na dnevnom nivou, a većina njih je nepotrebna i beskorisna, a u isto vreme, nažalost, lako dostupna deci.
Da bi roditelj bio autoritet svom detetu ono očekuje da roditelj sve zna. Nama roditeljima dosta tih informacija nije potrebno, ali ako ne baratamo njima pokazaćemo neznanje ili nezainteresovanost za svoje dete. Detetu je to važno da znamo kako bismo mu objasnili. Zato dosta roditelja misli da se od njih sve očekuje i možda svesno ili nesvesno znaju da je to nemoguće pa se zbog toga osećaju loše i vode se linijom manjeg otpora prebacujući odgovornost na druge, pa i na samo dete.
Roditelj jeste najvažniji i najdominantniji u odgajanju sopstvenog deteta, ali nije svemoguć i nije superheroj. Normalno je da ne možemo sve. Zato je važno svesno donositi odluke šta je to što možemo, a šta je to što ne možemo. Na taj način ćemo steći naviku da je ok i da to nešto ne možemo, ali zbog toga nećemo kriviti druge.
I roditelj ima svoja roditeljska prava:
- Da bude ljut i neraspoložen, ali da time ne ugrožava ni svoje dete ni druge
- Da kaže da nešto ne želi, ne može i neće
- Da ćuti
- Da bude umoran i željan sna
- Da ima svoju privatnost
- Da izađe na večeru sa prijateljima, ode u kafanu, ode u diskoteku
- Da očekuje „hvala“ od dece i partnera
Savršen roditelj ne postoji, kao ni savršeno dete.
Čak ne bih ni znala da opišem roditeljsko savršenstvo, a ni savršeno dete jer po mom uvidu bi to značilo neiskreno, nezdravo i ne baš normalno stanje.
Svesno postoji jer svest je samo trenutak fokusiranosti i međusobne povezanosti uma i tela koji u tom trenutku svesnog razmišljanja pokazuju svoju usklađenost i daju adekvatnu emociju.
Moja formula bi glasila: U+T=E
Um i telo čine jednu emociju u svesnom stanju na osnovu koje će doneti „neku“ odluku.
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
