„LJUBAV NIJE NAGRADA“
Dete nećemo razmaziti ako mu preterano pružamo ljubav. Naprotiv, ono će time razvijati emocinalnu inteligenciju i osećaj empatije. Naučiće da pruža i prima ljubav i tako će izbeći taloženje potisnutih emocija.
Da li ste nekada čuli u svom okruženju da neki roditelji ponekad kažu za svoje dete „ali ja ga ne prepoznajem“ ili „ne, ovo nije moje dete“?
Zapitajte se kako je moguće da ne prepoznajemo svoju decu, gde smo ih izgubili, šta smo dobro, a šta pogrešno uradili, u kom trenutku se ta veza između nas i naše dece prekinula?
Najveća greška koju pravimo kao roditelji jeste da se držimo nekih obrazaca koje smo mi imali kao deca. Neću reći da su to pogrešna uverenja, možda je nama to tada koristilo, ali našem detetu neće koristiti jer naše dete nije mi. Moje dete nije ja i treba da ga tretiram kao posebnu ličnost, ne kao svoju kopiju. Pored svih spoljnih faktora, koji nam odmažu da gradimo odnos sa detetom i budemo mu autoritet, ne možemo se držati nekih obrazaca koja su funkcionisala ili možda i nisu funkcionisala kada smo mi bili deca.U to vreme nije bilo ovoliko drugih faktora koji utiču na odgajanje naše dece.
Zato je u današnje vreme neophodno učiti o „roditeljstvu“ i početi sa tim i pre nego što se beba rodi. Nemojte zanemarivati najmlađi uzrast deteta. Da, on jeste najlakši jer je dete malo, ali je i najvažniji za izgradnju emocionalne stabilnosti na koju se nadovezuju socijalna i racionalna inteligencija koje su osnovni činioci zdravog emocionalnog i mentalnog deteta.
Granice su potrebne i nama odraslima, a kamoli deci. Njima su granice potrebne jer nemaju iskustva sa onim lošim koje može da im se dogodi ako prelaze granice. Zato je neophodno da im ih mi odrasli postavimo. Mnogi roditelji i nisu sigurni kada i kako postaviti granice deci, pa tamo gde ne treba da ih postave oni postave, a gde treba, oni ne postave. Deca obožavaju autoritete, ali ne rečima: „to tako mora“, već delima i to najbolje ako može ličnim primerom. Poznato je da deca uče oponašajući svoje autoritete. Postavljanje granica deci se može tumačiti i kao jedan od načina kojim se iskazuje ljubav.
Komunikacija sa decom je neophodna iz više razloga. Prvo, uvek ćemo znati kako se dete oseća, šta želi ili ne želi i koji su mu planovi ako u najmlađem uzrastu uspostavimo sa njim otvorenu komunikaciju. Komunikacija nije samo razmena reči, već i razmena osećanja kroz reči, razmena ideja, planova, želja…
Ljubav, poverenje i komunikacija su najvažniji faktori za uspešan i zdrav odnos roditelja i dece
Važno je da dete zna da može da veruje svom roditelju. Ako se dete sutra bude našlo u nekoj opasnoj, nesigurnoj situaciji u kojoj neće znati kako da se snađe i ukoliko ima izgrađeno poverenje u svog roditelja, sigurno je da će se njemu i obratiti za savet i pomoć. Tada nikada nećemo doći u situaciju da kažemo „ja ne poznajem svoje dete“, „ovo ja nisam vaspitala“, „šta mu se desilo“.
Detetu jedino što može da se desi smo mi „roditelji“, koji se nismo snašli u ulozi roditelja već smo prepustili da sve to tako ide samo od sebe.
Još jedna demotivišuća stvar za decu je porediti ih sa drugom decom. Obično roditelji decu porede sa boljom decom, npr. u školi:
- Marko ima 5, a ti nemaš.
- Marko je u ovome dobar, a ti nisi.
Ok, ali hajde da vidimo šta rade to Markovi roditelji i zašto je Marko motivisaniji za učenje i za druge aktivnosti?
Preuzimanje odgovornosti za sve što se dešava u životu naše dece je od ogromnog značaja. Oni su mali, pa čak i kada izgledaju veliki, sa 12 ili 15 godina, još su mali i fali im životno iskustvo za neke stvari.
Deci ne možemo prebacivati neke odgovornosti samo zato što nose veći broj cipela od roditelja
Primer: kada detetu roditelj stalno govori „ti si sada veliki, preuzmi odgovornost“, dete to doživljava zaista ozbiljno i preuzima odgovornost iako ne zna šta tačno treba da preduzme, koju odluku da donese. Zbog toga u jednoj situaciji na insistiranje roditelja „preuzmi odgovornost“, dete može da napravi štetu i materijalnu i zdravstvenu.
Kada dete želimo da naučimo da u nečemu preuzme odgovornost, moramo mu reći tačno šta i koje su to njegove odgovornosti koje su prilagođene njegovom uzrastu. Ne možemo naše odgovornosti svaljivati na našu decu.
Komunikacija podrazumeva otvorena pitanja – Kako, Zašto, Šta, podrazumeva aktivan govor, da pokažemo detetu da ga razumemo: sad vidim da ti je to važno, pričajmo o tome, aktivno slušanje i čitanje između redova.
Važno je šta kažemo, ali i kako nešto kažemo. Važno je da slušamo, ali i šta radimo dok slušamo tj. kako slušamo
Šta deca najviše zameraju svojim roditeljima?
-Način na koji se ophode spram njih, sve kritike, pretnje i ucene, koje mi njima plasiramo, a tražimo da se oni tako ne ponašaju i tu ih nerviramo jer ih bunimo.
Naučite dete da kaze: Ne, pa čak i vama, jer time dete uči da brani sebe kada naiđe na vršnjačko nerazumevanje. Lepo je biti fin i učtiv i sklanjati se od nevolja, ali nekoj deci baš to sklanjanje bude interesantno da još više maltretiraju. Zato je Ne, ne želim to, nemoj da me maltretiras …. neophodno razviti kod dece da bi dete naučilo da se zalaže za sebe i zaštiti svoje emocije.
Upotreba ružnih reči
Ispričaću vam jedno moje lično iskustvo u odnosu sa mojom decom. Ja sam sebe godinama učila da psovke nisu dobre i da su odraz nemoći čoveka i nedostatka bogatog rečnika. Ja pred decom skoro pa nikad nisam opsovala. Kako moja deca rastu i idu u školu, jasno mi je da će negde čuti ružne reči. Skoro mi je sin došao i ocinkario ćerku da mu je u nekoj od njihovih prepirki rekla ružnu reč. Ja sam potom pozvala ćerku i upitala odakle joj ta reč, gde je čula. Bila sam stvarno iznenđena tim njenim postupkom. Moja ćerka je rekla: „Pa mama, neka deca psuju. To što ja ne psujem, ne znači da nisam čula te reci“.
Mi decu ne možemo skloniti od ružnih reči, to je nemoguće, čuće ih kroz crtane filmove, filmove, od nekih jutjubera, u nekim pesmama, gde god. Suština je u tome da sa njima otvoreno razgovaramo o tome, ne da ih kritijuemo, već da im objasnimo koje sve neprijanosti u životu mogu imati zbog takvog rečnika. Deca su otvorena za razmenu informacija, oni prirodno imaju potrebu za novim saznanjima, njima samo nedostaje dobar sagovornik, učitelj, vodič…
Emocije, emocije, emocije….
Svaka beba se prvo rađa sa razvijenom desnom hemisferom mozga. Bebe uče i reaguju putem dodira, pogleda i osmeha. Neverbalna komunikacija je najzastupljenija do 2 – 2.5 god. Do trenutka kada se ne razvije leva strana mozga – logika. Zbog toga je neophodno što više uživati u neverbalnoj komunikaciji sa bebom, putem maženja, osmeha i poljubaca. Time podstičemo emocinalnu inteligenciju kod dece, a sebe hranimo ljubavlju i nežnošću čime podstičemo hormone sreće i lično zadovoljstvo.
Kada beba plače to je poziv da joj je potrebna pomoć, to nije bezobrazluk ili manipulacija. Mnogi se čak služe nekim prejakim terminima koji nisu realni u tom uzrastu.
Pre nego što savlada govor, dete nam neverbalno saopštava svoje emocionalno stanje.
Emocije koje deca najčešće pokazuju su ljubav, bes, ljubomora, strah i radost.
Mi odrasli možda i možemo da preživimo bez nečije ljubavi i podrške, ali dete ne može da se razvija bez toga. Preživeće ono, ali pitanje je kako će živeti.
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
