Ona se žali? On pati? A nas sve to čini uznemirenim. I mi sebe štitimo od tog stresa…. umesto da slušamo dete i pomognemo mu. – Isabel Fijoza
Postoje tri uloge u kojima se mi roditelji uživimo kada dođe do nekih problematičnih situacija u odnosu sa našom decom. Ili smo spasioci i pokušavamo da preuzmemo problem na sebe, ili smo progonitelji koji insistiraju na krivici deteta, ili smo žrtve , žalimo i kukamo nad svojom sudbinom, a ništa ne preduzimamo.
Pokušajmo da ne budemo ništa od navedenog, pokušajmo da uđemo u ulogu dobrog psihoterapeuta tako što ćemo naučiti da slušamo dete, tj. da osluškujemo ono što ga muči.
Dokazano je da otvorena komunikacija rešava većinu problema
Postoji termin open communication koji znači unapređenje kulture dijaloga, a ja iz iskustva dodajem i postizanje uspešnih rešavanja problema.
Ranije u mom životu nisam bila tip koji voli da priča otvoreno o svojim emocijama i stanju u kome se nalazim. Kao i većina ljudi, čekala sam da neko prepozna moje stanje (zadovoljstvo, tuga), pa da reaguje shodno tome, dok nisam počela da se bavim ličnim razvojem (geštalt, nlp, istraživanja na slične teme).
Kroz moje lične i profesionalne edukacije se često provlači termin “otvorena komunikacija” koja nam ukazuje da niko (pa ni mi roditelji), ne može da zna kako se neko oseća u datom trenutku, u kakvom je stanju, dok mu taj neko ne kaže. Da bi se došlo do toga da nam neko (dete) kaže kako se oseća, taj neko mora da nam veruje.
Poverenje se stiče tako što osluškujemo šta se dešava oko deteta, ne kritikujemo, već primerom ukazujemo na greške i pomažemo detetu tako što zajedno sa njim pokušavamo da nađemo rešenje. Najlakše bi bilo kada bismo naučili da deci dajemo feedback (povratna informacija), umesto kritike.
Kada naučimo da slušamo šta dete ima da nam kaže, kada naučimo da osluškujemo potrebe deteta, kada budemo posmatrali na koji način emocionalno reaguje na datu situaciju (bila ona loša ili dobra) i ne reagujemo kritički, tek tada ćemo doći do toga da nam dete veruje. I tek tada možemo da pokrenemo proces otvorene komunikacije i pitamo dete da li ima nešto što ga muči, kako se oseća u odnosu na tu situaciju…
Ovde konkretno mislim na uzrast od 7 godina pa nadalje. Međutim, proces otvorene komunikacije najpotrebniji je u uzrastu od 11. godine, kada deca zađu u pubertet. Što ranije savladamo i naučimo kako da primenjujemo ovaj proces, deca će nam pre verovati i dolaziti kod nas da traže feedback. Mi kao roditelji bićemo sigurni da nam se deca razvijaju u dobrom smeru i bićemo počastvovani jer nam veruju i ne moraju da lutaju okolo tražeći od nepoznatih pomoć i odgovore koji su im u tom uzrastu od ogromnog značaja i imaju dosta uticaja na njihovu dalju budućnost.
Verujte mi kada sam i sama naučila tehnike kako da u određenim situacijama primenim ovaj proces, moji odnosi sa zaposlenima, decom, partnerom su se drastično podigli na viši nivo. Zaposleni su dosta produktivniji jer stiču utisak iskrenog uvažavanja, da se pored njihovog poslovnog doprinosa poštuje i njihova ličnost i njihovo emocionalno stanje. Kod moje dece mi je takođe dosta pomoglo jer sam ih naučila (ličnim primerom), da je u redu biti i tužan i veseo i da emocije moramo pokazivati i pričati o njima.
Moja ćerka, koja ima 12 godina, ume ponekad iz nekog razloga da bude besna i ja znam da tada treba da joj dam neko vreme da je prođe bes, pa ćemo posle razgovarati o uzroku tog besa. I to je u redu. I deci treba time out i onaj “ufff” momenat, da prođu kroz tu emociju i izbace je napolje. Dok je mozak pod besom (stresom), logika nema efekta. Potrebno je da bes prođe i onda može da se razgovara o logici.
Ne možemo da znamo kako se neko oseća ako nam ne kaže, ne može niko drugi da zna kako se mi osećamo ako im ne kažemo
Otvorena komunikacija nam pomaže da izbacujemo iz sebe loše emocije i ne dozvolimo im da se talože u našem telu, jer taloženjem loših emocija (bes, tuga), stvaramo stres koji stoji u telu i pitanje je vremena kada ce pući. Može pući unutra (razne bolesti), ili spolja, putem fizičkog obračuna ili suicida.
Deca koja prolaze fazu puberteta (u kojoj je trenutno i moja ćerka), baš i ne vole da im mi nalazimo rešenja njihovih problemčića. Nema potrebe da im dokazujemo da se mi snalazimo bolje od njih, već je samo potrebno da dobro savladamo značenje feed back-a, slušanje i proces otvorene komunikacije.
Stalno kroz vlogove i blogove provlačim da smo deci mi prvi i najvažniji model ponašanja, da sve korisne navike koje steknu u detinjstvu (koje danas i ne traje dugo), će im biti od ogromnog značaja u daljem životu.
Kako otvorena komunikacija može pomoći deci u savladavanju strahova?
Poznato je da je kod dece najveći strah od grešaka i iz tog razloga neka deca ne mogu da dominiraju i pokažu svoje talente i razviju svoje potencijale. U takvim situacijama od velikog značaja može biti ako naučimo dete da razgovara o svojim strahovima i o tome šta ga konkretno plaši da nešto pokuša. Videćete koliko brzo dođe do opuštanja kod dece i suočavanja sa strahom. Ali o tome se mora pričati naglas. Poznato je da kod dece obično nije problem u onome što nam kažu, već kada kroz razgovor zagrebemo malo dublje, dođemo do sasvim drugog razloga koji ih zapravo muči.
Kako deci otvorena komunikacija može pomoći u međuljudskim odnosima?
Kada dete savlada proces otvorene komunikacije i nauči da je koristi u važnim odnosima, kao što je porodica (odnos dete – roditelj), partnerskim odnosima i odnosima na poslu ili školi, doći će na nivo gde ga drugi uvažavaju i podsticaće druge da i oni budu otvoreni po pitanju određenih situacija u kojima se nalaze.
Dosta problema, nesaradnje i loše komunikacije ima unutar mnogih kompanija u kojima menadžer ne zna da osluškuje i posmatra stanja u kojima se nalaze zaposleni i zbog toga dolazi do smanjenja produktivnosti, čestih nesuglasica kao i stvaranja loše atmosfere u okruženju.
Pokušajte prvo sa sobom da imate otvorenu komunikaciju, pokušajte da prvo sebi verujete. Koliko samo puta slažemo sami sebe, kažemo da ćemo nešto uraditi, a ne uradimo ništa. Prvi korak je naučiti da sami sebi verujemo, da sami u sebe steknemo poverenje, a tek onda započeti proces open communication (otvorena komunikacija) sa decom, partnerom i kolegama na poslu.
Efekti su vidljivi i osećaj je fenomenalan jer dolazi do stvaranja pozitivne atmosfere u kojoj je nemoguće ne osećati se dobro, a cilj svih nas i jeste da budemo zadovoljni.
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
