Kakve sve emocije mogu biti?
Zašto emocije upravljaju našim životima?
Koliko emocije određuju stanje u kome će se deca, ali i mi odrasli nalaziti?
Koliko emocije utiču na uspeh i neuspeh, na zadovoljstvo i nezadovoljstvo?
Kako kontrolisati emocije?
Kako izaći iz negativnog, pasivnog i agresivnog emocionalnog stanja?
Da li se zarobljene emocije mogu osloboditi?
Da li moje dete može usvojiti moje emocije?
Dr Bredli Nelson u knjizi „Emocionalni kod“ veoma jednostavno i razumljivo objašnjava na koji način je uz pomoć tehnika terapije, bez medikamenata, pomagao ljudima i deci da stabilizuju svoje emocionalno stanje. Dr Nelson nam objašnjava pojam zarobljenih emocija koje se mogu usvojiti od roditelja (ili bilo koga sa kime dete u tom uzrastu provodi najviše vremena) i da te zarobljene emocije dete može nositi tokom celog života. Takođe nam objašnjava direktnu vezu između zarobljenih i potisnutih emocija i opisuje posledice koje dete (čovek) može da ima ukoliko ih ne oslobodi i ukoliko ih slobodno ne izrazi.
Ako je osoba stalno anksiozna (anksioznost je strah od nečega što se dogodilo ili nečega što se nije dogodilo, a osoba se plaši da se ne dogodi), ako je osoba pasivna (tiha, povučena, previše introvertna, asocijalna, nezainteresovana za bilo šta), ili ako je agresivna (ljuta, često svađalački nastrojena), to su već dovoljni pokazitelji da je osoba zarobljena nekim emocijama.
Postoji preko 60 emocija kojima čovek nesvesno-svesno vlada
Većina roditelja, koji kao i drugi ljudi, za sobom vuku velika emocionalna opterećenja, često završe u klopci neke drame u kojoj ne vide svetlo na kraju tunela. Zbog tih emocionalnih opterećenja čovek ne može svesno da razmišlja i donosi odluke i u mnogim situacijama to svoje emocionalno smeće izbacuje na najdraža bića, a to su deca. Deca usvajaju taj model ponašanja i usvajaju tu emociju, pa ih vremenom adaptiraju za svoje ponašanje, misli i učinke.
Roditeljima je potrebna emocionalna podrška, jer je u današnje digitalno doba roditeljstvo jedan od najlepših i najodgovornijih poslova koji izaziva dosta stresa. Čovekove emocionalne rezerve sagorevaju i zato je potrebna stabilna mreža odnosa koju čini prvo porodica, a zatim okolina.
Kako se osloboditi emocionalne zarobljenosti?
Svakom živom biću je potreban emocionalni detoks, što podrazumeva emocionalno rasterećenje.
Biti tu za sve kojima smo potrebni, a opet biti najviše tu za sebe, za svoje emocije
Preispitati svoju svakodnevnicu
– Posao: šta radim danas, sa kim se viđam, sa kime komuniciram, da li me ta komunikacija emocionalno podiže ili spušta, koliko mi je korisna.
– Partnerski odnosi: koliko često razmenjujem nežnosti u toku dana (šta god to bilo) sa partnerom, koliko često na dnevnom nivou komuniciram sa partnerom, koliko se često u toku dana smejemo, koliko puta pijemo kafu, imamo obroke zajedno… Koliko se uopšte poznajemo.
– Odnosi sa decom: koliko često se grlimo dnevno, koliko često dnevno im pružam i pokazujem ljubav, podršku i upućujem lepe reči. Koliko ih uopšte čujemo i koliko osluškujemo njihove potrebe.
– Odnos sa samim sobom: koliko volim sebe, koliko brinem o svojim potrebama (koje god da su), koliko dnevno imam vremena za svoje želje (kakve god da su).
Ovo poslednje je najvažnije da bi se ono sve navedeno iznad moglo sprovesti da ne bi došlo do sagorevanja sebe, što znači izbacujem dobro, a ne ubacujem ništa kako bi se resetovalo i dopunjavalo emocionalno stanje.
Šta je emocionalna kompetentnost?
Kontrolisati sopstvene i poštovati tuđe emocije, pokušati osloboditi se zarobljenih, naučenih, prenesenih emocija koje nam samo štete, ne prenositi deci svoje trenutne ili hronične negativne emocije, razlikovati emocije od osećanja.
Deca uče od nas, roditelja, verbalnu i neverbalnu komunikaciju, ponašanje, ali takođe modeluju i emocije svojih roditelja ukoliko se sa njima susreću svakodnevno. Deca, kao i odrasli, poseduju pozitivna i negativna osećanja i često ta negativna osećanja dece budu veoma naporna za roditelje, ali i obrnuto. Osećanja koja deca pokazuju su odraz u kakvom su emocionalnom stanju i ukoliko je takvo stanje hronično, neophodan je emocionalni detoks, najpre za roditelja kao model ponašanja, pa tek onda za dete.
Emocionalni detoks dece je jednostavniji i besplatan je, a ogleda se u promeni obrasca ponašanja roditelja kako bi dete poprimilo drugačiji (bolji) model, a podrazumeva emocionalno povezivanje sa detetom kroz otvorenu komunikaciju i otvorena pitanja kako bi dete steklo poverenje i oslobodilo potisnute emocije. U praksi se taj metod pokazao veoma efikasan i brzo dovodi do promene osećanja.
Deca se emocionalno rasterećuju tamo gde se osećaju sigurno i voljeno, a to bi trebalo da bude u porodici
Prve emocije sa kojima se deca suočavaju su: radost, bes, tuga, strah i stid. Svaka od ovih emocija može vremenom postati deo karakterne osobine deteta, a neke čak mogu postati i hronične, tako da se dete svakodnevno nalazi u istom stanju. To je pokazitelj da imamo posla sa zarobljenim emocijama.
Posledice koje izazivaju zarobljene emocije mogu biti u obliku raznih i neizlečivih bolesti. Dr Nelson je objasnio da zarobljena emocija u telu traži mesto gde će se naseliti i razvijati i to obično bude neki od najosetljivijih organa u telu. Često se događa da čoveka nešto boli, a doktori ne mogu da pronađu uzrok tog bola, zato što se negativna emocija ne može videti ni na jednom skeneru, ona se samo može doživeti. Jedini lek koji pomaže u izlečenju jeste osvešćivanje tih emocija i prihvatanje da postoje i da je moguće ili nije moguće živeti sa time. Zato je potreban iskusan terapeut, ne samozvani terapeut sa licencom koji ne zna da završi započeti proces pa se pacijent još više zaglavi u zarobljenim emocijama. Time treba da se bavi terapeut sa iskustvom koji je i sam emocionalno stabilan.
Zašto je onda važno ne ignorisati zarobljene negativne emocije?
Zato što dete (čovek), ne može da razvije svoje potencijale, zato što ne može da doživi doživljaj života, zato što ne može da gradi zdrave odnose sa drugima, zato što ne može da pokaže svoje druge emocije.
Emocije nam određuju stanje u kome ćemo se naći, a stanje nam određuje stil života
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com