Reč epigenetika potiče od grčke reči epi, što znači preko, iznad, izvan… Epigenetika se bavi time kada će se i u kakvim okolnostima aktivirati geni koji čine zdravlje ili bolest. Ona se može shvatiti kao oruđe sa kojim možemo promeniti svoje genetsko-nasledne stavove, uverenja, navike.
Epigenetika nam opisuje koliko je važna spoljašnjost i spoljni činioci za sva životna postignuća, bila ona lična ili profesionalna.
Epigenetika je savremena naučna disciplina koja daje prednost sredinskim uslovima. Istražuje kako spoljašnji činioci utiču na genetiku i koliko je moguće izmeniti naučene obrasce ponašanja, vrednosti i uverenja koja su nama roditeljima prenesena od naših roditelja i koje mi nesvesno prenosimo na našu decu.
Poznati stručnjak za molekularnu biologiju, Dr Brus Lipton, nam praktičnim primerima kazuje koliko je epigenetika odgovorna za psihičko, mentalno i emocionalno tj. kompletno zdravstveno stanje deteta, odnosno čoveka. Dr Lipton zastupa sledeću tezu: um je jači od gena, tj. na zdravlje deteta (čoveka) više utiče stav, okolina, spoljašnji činioci nego geni.
Često u svojoj okolini čujemo da neko ima dobre ili loše gene bilo da je reč o zdravlju, kondiciji, sklonostima ili životnim postignućima, a zapravo, nisu geni glavni igrači koji odlučuju o tome, mi sami upravljamo time kako će se naši geni ponašati.
Dr Lipton daje odgovor na pitanje da li geni mogu biti odgovorni za nasledne bolesti i to nam opisuje na jedan veoma jednostavan način. Naime, dete (čovek) može imati naslednu bolest i živeti ceo svoj život, a da se ta bolest nikad ne aktivira. Za aktiviranje genetski nasledne bolesti je potreban okidač. Okidač se obično nalazi u našem umu, u našem stavu i okruženju. Ukoliko smo okruženi nezdravom okolinom, negativnim odnosima, izloženi nezdravoj hrani i ukoliko smo fizički neaktivni, veća je verovatnoća da će se zbog svih tih činilaca bolest aktivirati. Ono što je zanimljivo je da je usled boravka u nezdravoj okolini moguće izazvati neku vrstu bolesti, a da genetskih predispozicija za tu vrstu bolesti nema. Međutim, ukoliko radimo sve suprotno od navedenog, u većini slučajeva nasledna bolest se skoro pa nikada neće aktivirati.
Promenom načina života menjamo biologiju
U poslednjih nekoliko godina, a naročito poslednje 2 do 3 godine, brojna istraživanja su razbila mit o tome da nam je mnogo toga genetski predodređeno. Svaki čovek ima različite predispozicije koje su mu prirodno dodeljene genetskim nasleđem, kao što je građa i funkcionisanje tela. Sve ostalo (ponašanje, zdravlje, životna postignuća), čine uticaji iz okoline, tačnije, ono sa čime i sa kime je dete (čovek) okruženo svaki dan.
Uticaj okoline
Poznata vam je izreka „Sa kim si, takav si“, poznato vam je da deca uče oponašajući ono što vide, ono što čuju i ono što osećaju. Komunikacija između spoljašnje sredine i našeg genoma se pokazuje kroz mnoge primere u životu. Najbolji primer tome je dete u uzrastu od 1-7 god. Taj prvi sedmogodišnji ciklus je kamen temeljac za dalju nadogradnju i razvoj svih drugih sposobnosti kod deteta. U tom periodu deca najviše uče oponašajući roditelje: način na koji se ophode jedni prema drugima, način na koji komuniciraju, način na koji rade, uče i način na koji primaju i pružaju ljubav. Ipak, pored roditelja, veliku ulogu u izgradnji zdrave ličnosti deteta takođe ima i vrtić, tačnije, vaspitači koji provode veći deo dana sa detetom.
Deca usvajaju ponašanje osoba sa kojima provode dosta vremena. Pa se postavlja pitanje: da li su karakterne osobine genetski nasledne ili je dete oponaša karakter osobe sa kojom često provodi vreme. Dobra stvar u svemu tome jeste što se sve to može menjati zamenom adekvatnog modela ponašanja. Sve promene koje želimo da napravimo u navikama deteta važno je načiniti u periodu do 7. godine.
U školskom uzrastu se stiču nove navike. U tom periodu spoljašnjih činilaca će biti mnogo više koji će svojim primerom uticati na promenu detetovog ponašanja. Roditelji u tom uzrastu čak najmanje imaju nekog uticaja jer će tada dete biti mnogo više vremenski izloženo drugim osobama (učiteljima, drugarima iz škole…). Tada za dete počinje drugi sedmogodišnji ciklus koji traje sve do adolescentnog doba. Ako se navike, sposobnosti koje su se trebale razviti i usvojiti u prvom sedmogodišnjem ciklusu života nisu razvile, skoro pa je nemoguće da se drugi sedmogodišnji ciklus dalje odvija normalnim tokom. To je isto kao kada bismo gradili na kući prvi sprat, a temelj nam baš i nije stabilan. Da li bi ta kuća podnela sav teret koji bi se našao u njoj?
DETE JE PREDODREĐENO ZA USPEH!
Možemo razlikovati unutrašnju i spoljašnju okolinu. Unutrašnju okolinu tela čine telesni, energetski i mentalni aspekt čoveka, dok spoljašnju okolinu čini ishrana, fizičke aktivnosti pozitivna ili negativna sredina u kojoj dete (čovek) boravi, kao i sam način života. Spoljašnja sredina utiče na to šta će se i kako aktivirati iz unutrašnje okoline.
Npr. ako u porodici ima genetsko naslednih bolesti, dete može imati predispoziciju za tu bolest (unutrašnja okolina), a da li će se ikada aktivirati ta bolest isključivo zavisi od spoljašnje okoline (ishrana, način života, okruženje u kojem se osoba kreće).
To je isto kao saznanje da auto pokreće ključ, ali ako ključ samo stavimo u auto i ne okrenemo ključ, auto se neće aktivirati tj. upaliti. Isto je i sa određenim naslednim bolestima koje se mogu skoro pa nikada aktivirati ukoliko je spoljašnja okolina pozitivna, a ne štetna.
GENI SE PONAŠAJU U SKLADU SA NAŠIM SVAKODNEVNIM NAVIKAMA.
Deo sadržaja preuzet iz knjige „Biologija verovanja“ – Dr. Brusa H. Liptona
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mejl: edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima. Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com