Tokom istraživanja na temu “ Značaj naslednih gena za sreću i uspeh dece (ljudi)”, dolazila sam do fenomenalnih saznanja i primera koje želim da podelim sa vama u ovom blogu.
– Da li su i koliko geni odgovorni za uspehe i zadovoljstvo deteta?
– Koje su to genetski nasledne osobine?
– Da li su te osobine promenljive u kasnijoj dobi života?
“Mi nismo žrtve svojih gena” – do zaključka dolazi ćelijski biolog i profesor na Medicinskom fakultetu Dr. Brus Lipton koji se bavio proučavanjem gena i njihovim uticajem na sreću i uspeh čoveka. Dr. Lipton je međunarodno priznat autoritet u povezivanju nauke i duhovnosti.
Našim životima najviše upravljaju naša uverenja. Uverenja mogu biti naučena od strane roditelja, što znači da postoji mogućnost da mi roditelji prenesemo naša uverenja svojoj deci na osnovu kojih ona mogu stvarati svoja uverenja i vrednosti. Ali to su prenešena uverenja, a ne genetski nasledna. Na osnovu prenešenih uverenja, naša deca mogu stvarati vrednosti kojima će se voditi uspešno ili neuspešno kroz život.
Kroz istraživanja na ovu temu došla sam do saznanja da su i sami biolozi bili ubeđeni da mnoge sposobnosti, emocije, ponašanje, karakter kao i životne okolnosti mogu biti unapred genetski predodređene. Međutim, u nekom periodu svog života dr. Lipton (saznavši veštine kojima menjamo sopstvene vrednosti, samim tim i način razmišljanja, a na kraju i kompletnu životnu situaciju), sukobio se sa biogijom i svojim dotadašnjim radom u proučavanju gena i zaključio da geni ipak ne mogu odlučivati o uspehu i sreći čoveka. Objasnio je koje su nepromenljive genetski nasledne osobine, kao što su boja očiju, oblik tela, talenti, ali i neke bolesti.
Geni ne mogu odlučivati o uspehu i sreći čoveka – dr. Brus Lipton
Poremećaji jednog gena pogađaju manje od dva procenta populacije, dok većina ljudi dolazi sa genima koji treba da im omoguće srećan i zdrav život.
Dr. Brus je obrazložio da ukoliko neko u porodici ima nekoga ko je bolovao od nekih neizlečivih oboljenja, ne mora da znači da će ih neko iz porodice naslediti ukoliko vodi zdrav način života. Kao što ukoliko neko vodi konstantno nezdrav način života može oboleti, a da u porodici nema tih naslednih bolesti.
Takođe, dr. Lipton je objasnio značenje dve reči: povezanost i uzročnost. Jedna je stvar biti povezan sa bolešću, a sasvim druga uzrokovati oboljenje, što podrazumeva delovanje u smislu upravljanja i kontrole. Na primer, ako vam pokažem moj ključ od automobila i kažem da ključ upravlja automobilom, isprva to ima smisla. Ali ako stavim ključ u automobil ništa se neće desiti jer ne može sam ključ da vozi automobil, potreban mu je “okidač” tj. neko da okrene ključ i vozi automobil. Tako je isto i sa naslednim oboljenjima – dok ih nešto ne pokrene (stres, brz način života, negativna okolina), ona se ne mogu aktivirati.
Dr. Lipton je objasnio ono što i ja podržavam, a to je da veliki deo uspeha dece (ljudi), zavisi od okoline u kojoj se nalaze.
Bezobrazluk, tvrdoglavost, loše navike, neprisustvo empatije, uspeh, lepi maniri i druga ponašanja su stečena i naučena od okoline koju najviše čini u početnom detetovom razvoju porodica, a kasnije škola i okolina.
Poznati razvojni biolog, August Vajsman se sukobio sa teorijom francuskog biologa Žan Baptist de Lamarka. Dokazao je u jednom eksperimentu u kome je isekao repove mišu i mišici, nakon čega su se oni parili. Vajsman je zastupao tezu da, ako je Lamark u pravu, roditelji treba da prenesu svoje stanje bez repa na buduće generacije. Međutim, rođena je prva generacija miševa sa repom. Vajsman je pratio eksperiment na narednih 21 generaciju novorođenih miševa i svi su rođeni sa repom, što ga je dovelo do zaključka da je Lamarkovo viđenje nasleđivanja pogrešno.
Ono u čemu želim da pomognem tj. osvestim jeste da pre nego što pripišemo deci da su za “nešto kod njih” krivi geni, najpre istražimo i pročitamo šta spada pod genetski nasledne osobine.
E, sada dolazimo do još jednog nejasno jasnog pitanja: Da li možemo genetski nasledne osobine da menjamo?
Poznato je da je DNK nepromenljiv, ali neke druge nasledne osobine ili npr. talenti se mogu promeniti.
Ukoliko je u porodici bilo umetnika, još generacijama unazad, izvesni je broj procenata da će i dete u toj porodici imati manje ili više talenta za umetnost. Ali ukoliko mi te nasleđene talente zanemarimo i ne podstičemo ih u najranijem uzrastu putem aktivnosti, oni će vremenom zamreti.
Ono što se svakodnevno koristi i jača tj. vežba, mozgu se šalje poruka da je to važno i onda se i razvija, a ono što se ne jača tj. ne vežba , šalje se poruka mozgu da je to nevažno i vremenom će nestati.
Kroz moju profesiju sam se u vrtićima susretala sa decom koja su pokazivala mnogo više talenata u određenim aktivnostima, bilo da su to fizičke, muzičke ili likovne aktivnosti, koja su pokazivala prve znake zainteresovanosti i talenata na višem nivou od svojih vršnjaka. U tim situacijama smo obaveštavali roditelje da se pozabave razvojem talenata (interesovanja) dece kako bi pomogli svojoj deci da spoznaju da li je to možda njihov poziv za dalji razvoj u tom pravcu. Nekada su se roditelji pitali od koga li su to njihova deca nasledila? Međutim, u otkrivanju talenata, interesovanja, darovitosti nije bitno da li je za njih zaslužna genetika ili ne, koliko je bitno podsticati njihov dalji razvoj.
Nasuprot tome bilo je situacija u kojima su u porodici bili genetski nasledni talenti kod dece i deca su ih i ispoljavala na višem nivou u odnosu na drugu decu, ali nepodržavanjem od strane roditelja i nepodsticajem da se dalje razvijaju, ti talenti su nestali ili su se umanjili. Taj proces smo mogli da pratimo tokom niza godina provodeći vreme sa decom i prateći njihov razvoj.
U pitanju je okolina, glupane! – To ne kažem ja, već naučnik Irv Konisber, jedan od prvih ćelijskih biologa koji se bavio usavršavanjem matičnih ćelija.
Kada je proučavao bolesne ćelije, Irv Konisber razlog njihove bolesti nije tražio u njima, već u njihovoj okolini, jer kada bi promenile okolinu, ćelije bi se “revitalizovale”.
Okolina u kojoj naša deca odrastaju je od esencijalne važnosti za njihovo dobro stanje, a dobrim delom utiče i na njihovo ponašanje, njihova uverenja i njihove vrednosti. Najveći deo te okoline smo mi roditelji, jer deca zaista uče od nas.
“Kada ste uvereni da geni kontrolišu vaš život, a znate da nemate pojma koji su vam geni dodeljeni prilikom začeća, imate odličan izgovor da sebe vidite kao žrtvu nasleđivanja: “ Ne krivite mene za moje radne navike – nije moja krivica što nisam poštovao rokove, što nisam uspeo, što sam loš sagovornik, što kasnim, što ne znam, što sam tvrdoglav i sebičan…. To je u mojim genima!”
Je l’ vam zvuči bezveze i ružno čak i dok samo čitate?
Cilj ove teme je da saznamo da je u mnogome do nas, a ne do gena.
Istraživanjima na ovu temu se bavim troduplo duže nego bilo kojom drugom temom zato što je opširna, zanimljiva i, pre svega, korisna. Lično sam mnogo saznala, npr. šta je sve okidač nasledni ili naučeni za razne segmenete u životu naše dece, ali i u našim životima.
Ukoliko vam je važno da saznate jos informacija na temu gena kao i na koji način oni utiču na ostale sfere naših života, možete mi pisati na mejl edurazvoj@gmail.com
Autor teksta: Bojana Stanković
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
