- Da li ste nekada pomislili kako su vam odnosi sa partnerom bili drugačiji dok niste dobili dete?
- Da li ste se nekada zapitali… „Hm, da li sam uopšte hteo/la da budem roditelj?
- Da li vam se nekad čini da vam produktivnost na poslu opada jer ste opterećeni mislima oko deteta?
- Da li vam se možda ponekad učini da ste zanemarili sebe i svoje potrebe zbog toga što ste postali roditelj?
Ono što će vam možda pomoći da se bolje osećate jeste saznanje da se većina novopečenih roditelja oseća slično. Taj osećaj se javlja iz straha koje postavlja pitanje „da li smo mogli nešto bolje, da li je bebi dobro, da li je zadovoljna, šta još mogu da uradim“….
Ne postoji roditelj koji ne voli svoje dete, ali dosta grešaka pravimo iz neznanja ili nevladanjem informacija, što nam itekako može prouzrokovati stres koji izaziva loše stanje.
Kad smo u lošem stanju, ne možemo kvalitetno da razmišljamo, tada se samo nižu greške, stresovi i problemi.
Današnje roditeljstvo se ne može porediti sa roditeljstvom od pre 20 ili 30 godina. Razlozi za to su veoma jasni. Ranije nije bilo ovoliko spoljašnjih i digitalnih faktora koji direktno ili indirektno utiču na razvoj emocionalne stabilnosti kod dece, ali ne samo kod dece, već i kod nas odraslih.
Većina novopečenih roditelja pokušava da odgaja decu na način na koji su i sami bili odgajani. Ipak, rezultati su pokazali da je to neizvodljivo jer su danas drugi faktori mnogo dominantniji.
Dosta ljudi i ne zna kako da se ponaša u odnosu sa decom koja su svakodnevno izložena izazovima koji se plasiraju najviše putem digitalne tehnologije i onda samo prepuste da se stvari same od sebe odvijaju, što se kasnije pokaže kao ozbiljna greška.
Situacija sa pandemijom je samo ubrzala razvoj digitalne tehnologije i potrebu svakodnevnog korišćenja mobilnog telefona, laptopa, kompjutera, kako zbog školskih, tako i zbog poslovnih obaveza.
Sve što dete – čovek svakodnevno koristi, bilo to loše ili dobro, vremenom prelazi u naviku, a kasnije to u većini slučajeva postaje zavisnost
Istraživanja nam govore da se u 2021. godini drastično povećalo nekontrolisano korišćenje digitalne tehnologije kod dece (video igrice, društvene mreže i drugi sadržaji), koja postaju zavisna od toga.
Pre par godina zavistnost od video igara je najčešće bila zapažena kod dece uzrasta oko 16. godine. Danas je najveća pojava zavisnosti kod dece uzrasta od oko 11 godina. To može proizvesti dosta problema, iz razloga što deca do tog uzrasta još uvek ne znaju da prepoznaju razliku između realnog i nerealnog, pa samim tim sve što gledaju na internetu mogu poverovati da je stvarno.
Istraživanja nam takođe govore da su kod dece školskog uzrasta uočeni neki novi strahovi koji su prouzrokovani sadržajem koji deca istražuju i gledaju na internetu. Ono što je zaista poražavajuće jeste saznanje da se kod dece primećuje usporeni razvoj kognitivnih sposobnosti, visok nivo pada koncentracije i pažnje. Ustanovljeno je da deca najčešće koriste internet u periodu od 1 do 3 sata ujutru, kada roditelji spavaju i nemaju kontrolu nad njima.
Ako se uzme u obzir da je detetu neophodan san, noćni san od minimun 8 sati, i da se ćelije u organizmu obnavljaju u periodu 23-00 časova, kada bi dete uveliko trebalo da spava, dolazimo do zaključka da ovo direktno utiče na zdravlje deteta i da će to stvaoriti ozbiljne zdravstvene probleme u budućnosti.
Deca postaju anksiozna, zanemaruju školske i vanškolske aktivnosti što dovodi do gubitka inreresovanja za razvoj novih veština, podsticaj talenata i razvoja kreativnosti. Uočena je povećana agresivnost kod dece, što se manifestovalo kroz vršnjačko nasilje i nasilje uopšte.
Postavlja se pitanje odakle toliko agresije kod dece, šta dovodi do toga da deca budu agresivna?
Dolazimo do zaključka da deca školskog uzrasta postaju zavisna od sadržaja koji prate na netu. Jedini koji im mogu pomoći u tome su roditelji, koji će se kroz edukacije obučiti kako da pomognu svom detetu, pa i sebi. Ako iznesemo činjenice da se uvećao i broj zlostavljanja putem društvenih mreža, da deca predškolskog uzrasta koriste bilo koji vid digitalne tehnologije minimun 3 sata u toku dana, deca školskog uzrasta 5 sati, a malo starija deca oko 7 sati provode na telefonu ili kompjuteru, onda nam je jasna i pojava zavisnosti i zanemarivanje drugih važnijih obaveza koje deca moraju da imaju.
Mi živimo u eri digitalne tehnologije i to je fenomenalna stvar koja nam dosta olakšava napredovanje u karijeri. Danas putem online platformi možemo imati sastanke sa klijentima iz bilo kog dela zemlje, jednim klikom možemo saznati dosta novih i korisnih informacija, a takođe, možemo i putem online edukacija razvijati nove veštine i tako unapređivati svoj lični i karijerni razvoj, istovremeno štedeći vreme i novac za to.
Ali ukoliko ni mi odrasli ne znamo da koristimo sve što nam je dostupno na internetu, kako će naša deca to znati, ko će im pokazati šta je korisno, a šta ne.
To možda izgleda kao problem društva, ali ne, naša deca su naš problem koji jedino roditelj svojim angažovanjem, ličnim primerom i veštinama koje će savladati, može da prenese svom detetu.
Ovo će za 10 godina biti problem društva kada deca porastu, a ne budu mogla da napreduju, ni lično ni profesionalno, zato što im je zdravlje narušeno, zato što im je sužen rečnik i nerazvijena socijalna inteligencija, zato što neće imati stečenu naviku da razvijaju nova interesovanja i veštine, a digitalna revolucija i mnogo novih poslova tek nam dolaze.
Ko će se njima baviti?
Ko će ih raditi?
Kako pomoći sebi i deci?
Većina problema nastaje zbog nerazumevanja, tj. zbog nedostatka emocije koja se se razmenjuje kroz komunikaciju među sagovornicima.
Naglašavam „sagovornicima“. Za svaku uspešnu komunikaciju, da bi se ustanovio i rešio neki problem, izazov, potrebna je razmena informacija. Ako samo da jedna strana (roditelj) govori, a dete samo sluša, to je kontraproduktivno.
Dete (čovek), se zatvara ukoliko ima ispred sebe osobu sa kritičkim stavom, a svako dete će se otvariti ukoliko ispred sebe ima sagovornika koji je spreman da aktivno sluša, bez prekora i osuda.
Dete je spremno da roditelju kaže i više nego što roditelji mogu i da zamisle, ali nikada ništa neće ispričati ukoliko ne oseti sigurnost, poverenje, podršku i razumevanje kod svog sagovornika (roditelja).
Roditelj ne može da zna šta je detetu ako mu dete ne kaže, a dete mu neće ništa reći ukoliko ne stekne sve gore navedeno kod svog sagovornika.
Otvorena komunikacija
Termin otvorena komunikacija definišem kao: otvoren sam ka tebi, ka tvojim osećanjima, ka unutra. Želim da razmenom informacija pokušamo da rešimo neki problem, izazov i povežemo se tako što ćemo otvoreno pričati i o emocionalnom stanju deteta, tako što će i roditelj pričati o svojim emocijama. Tako se jača emocionalna veza između deteta i roditelja.
Kada dete oseti da roditelj sa njim priča i o sebi i svojim dnevnim situacijama i emocijama, ono stiče poverenje i uzvraća nam tako što nam se otvara. Što više imamo informacija o stanju deteta, njegovim željama, potrebama i interesovanjima, lakše ćemo kontrolisati situacije u kojima se dete bude nalazilo.
Neki roditelji se pitaju u kom trenutku su izgubili emocionalnu povezanost sa svojim detetom i kako se to uopšte dešava?
Neki kažu da je to zato što je dete poraslo, ušlo u pubertet i tinejdžersko doba, a sve to navode kao razlog te odvojenosti.
Međutim, istina je malo drugačija. Ako dete nije emocionalno povezano sa roditeljem, iako nije steklo naviku, još u najmlađem uzrastu, da ima otvorenu komunikacija sa njim, ako roditelj ne zna koje su potrebe, želje i strahovi njegovog deteta iz godine u godinu, ako ne zna da neverbalnom komunikacijom prepozna stanje u kome se dete nalazi…. onda dolazi do gubitka povezanosti.
Kada dete uđe u pubertet, najzdraviji, a danas najopasniji period za dete, u kome su deca izložena mnogim opasnim situacijama, željna novih saznanja, ukoliko nije izgrađena ta veza između roditelja i deteta, veoma teško će se izgraditi u periodu puberteta.
Kada dete uđe u pubertet, najzdraviji, a danas najopasniji period za dete, u kome su deca izložena mnogim opasnim situacijama, željna novih saznanja, ukoliko nije izgrađena ta veza između roditelja i deteta, veoma teško će se izgraditi u periodu puberteta. Jer da bi se neko (dete) nekome poverilo, tražilo savet, taj neko (dete), mora da veruje nekome (roditelju), svom sagovorniku. Naglašavam sagovornik, ne kritičar, ne pametnjaković, već sagovornik.
Sagovornik – sluša, daje feadback, ne kritikuje, podržava, daje savet, razmenjuje svoja iskustva.
Kritičar – kritikuje, samo on priča, pametuje, obično nema argumente o onome o čemu priča, nameće svoje, ne zalaže se za potrebe osobe (deteta) koje sedi preko puta.
Ja sam roditelj dvoje dece, prolazila sam, a prolazim i dalje svakodnevno kroz razne situacije u odnosu sa mojom decom.
Sve veštine, priče, primere i teoriju koju razmenjujem na edukacijama o roditeljstvu su realne, korisne i odmah primenljive.
Svako dete je individua za sebe, svaki odnos je odnos za sebe, svaka porodica je autentična i ima neku svoju politiku kojom se vodi
Ipak, ove današnje situacije sa kojima se deca, pa i mi odrasli sa njima suočavamo, su skoro pa slične za svako dete i svaku porodicu. Nema porodice koja nema gore navedene izazove sa kojima se susreće.
Opet ću podvući da najveći problemi nastaju iz nerazumevanja, a to se rešava otvorenim odnosom tj. otvorenom komunikacijom.
I zapamtite, molim vas, nemoguće je u današnje vreme kada traje digitalna revolucija, odgajati decu i graditi odnose sa njima na način na koji su naši roditelji pre 20, 30 godina radili sa nama. Zato što tada nije bilo ovoliko spoljašnjih faktora koji remete odgajanje dece.
Ne možemo vreme promeniti, ali možemo sebe promeniti tako što ćemo se edukovati kako da savladamo korisne i neophodne veštine kako bismo izbegli mentalne i zdravstvene posledice po našu decu, a i po nas same.
Naša deca će jednog dana postati veliki i neki od njih će biti na nekim vodećim položajima, biće odgovorni za druge ljude.
Kako će to izgledati ako sada izgleda ovako kao što sam opisala?!
Na Institutu Edepa u okviru programa „Zadovoljan roditelj – zadovoljno dete“, kreirani su moduli koji se realizuju kroz jednodnevne radionice, koji roditeljima mogu pomoći da svom detetu postanu sagovornik.
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
