Svaki čovek je bar jednom, ako ne i mnogo puta u životu osetio strah od neuspeha. Razlika između dece i odraslih je u tome što mi, odrasli, sami sebe možemo izvući iz tog osećaja straha, tako što ćemo se suočiti sa njim ili mu se možemo prepustiti i dozvoliti da nas strah parališe. Kod dece smo mi, roditelji, ti koji možemo pomoći detetu da savlada strah od neuspeha tako što ćemo mu pružiti podšku, ohrabriti ga i podstaći da ponovo pokuša ono što mu prvi put nije uspelo. Prirodno je da mala deca do 3. godine ne znaju za strah od neuspeha, ali već u kasnijem dobu, kada se potpuno aktiviraju obe hemisfere mozga, dolazi do spoznaje emocije kao što je strah. Ovde konkretno mislim na strah od neuspeha koji se javlja kada dete ne uspe u nečemu. Češće se taj osećaj straha javlja ako je dete to nešto već pokušalo pa nije uspelo.
Velikog uticaja na strah od neuspeha kod dece imamo i mi roditelji
Ukoliko detetu namećemo da stalno mora biti najbolje u nečemu (sportske, kreativne, intelektualne ili neke druge aktivnosti), tj. kada imamo velika očekivanja od svog deteta. Deca se vremenom identifikuju sa takvom roditeljskom slikom i počinju da veruju da su jedino takvi ( nepogrešivi i najbolji), vredni ljubavi i pažnje. Takvo verovanje od strane deteta doprinosi razvoju straha od neuspeha, a može uticati i na gubitak samopuzdanja.
Ono što takođe utiče na to da se kod dece javi strah od neuspeha jeste i prevelika roditeljska zaštita. Roditelji često želeći da pomognu svojoj deci, izvršavaju različite radnje umesto njih i tada deca počinju da veruju da neku aktivnost neće moći da izvedu bez nečije pomoći ili dovoljno dobro. Naravno da je roditeljska pomoć dobrodošla, ali samo kada je neophodna jer deca treba da se osamostale pri obavljanju svakodnevnih i školskih aktivnosti.
Strah od neuspeha usko je povezan i sa strahom od grešaka. Deca greške doživljavaju kao nešto negativno jer za sobom povlače loše ocene, kritiku roditelja, loše komentare. Iz straha da ne pogreše u nečemu, deca se povlače i ni ne pokusavaju da nesto urade. Ali greške ne moraju da budu loša stvar. Deci bi trebalo objasniti da se iz grešaka uči, da niko nije nepogrešiv i da se iz svake napravljene greške može izvući pouka, tj. da su greške sastavni deo učenja i razvoja.
Deca koja imaju strah od neuspeha ni ne pokušavaju i malo kad će se odvažiti da probaju nešto novo. Ona će vrlo retko inicirati neke akcije, retko ce iznostiti svoje ideje ili predloge, a sve to iz straha da ne pogreše i da se nakon toga ne osećaju manje vrednim. To je njihov način da zaštite sebe. Mnoga deca veoma malo pričaju o svojim osećanjima. Zbog toga je veoma važno pratiti kako se dete ponaša, kako razmišlja o sebi, o školi, o svojoj okolini, ali i o sebi i svojim mogucnostima. Na nama roditeljima je da procenimo da li su ta uverenja funkcionalna, da li koriste deci ili su obeshrabrujuća i koče ih u napretku.
Najjednostavniji način da deci pomognemo da se oslobode straha od neuspeha, jeste da ih ohrabrimo da ponovo pokušaju ono u čemu nisu uspeli i da im objasnimo da se ništa neće ružno dogoditi ako opet ne uspeju, da će i dalje biti voljeni i prihvaćeni. Ponovni pokušaji da se uspe u nečemu stvoriće naviku neodustajanja i, na kraju, osećaj zadovoljstva kada se rezultati postignu.
Decu treba učiti da je svaki pokušaj važan, jer ih uči nečemu.
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mejl: edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima. Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
