Da li se razlikuje emocionalni život dečaka od emocionalnog života devojčice?
Da li ima razlike u odgajanju dečaka i devojčice?
Na koji način dečaci primaju i pokazuju emocije?
Zašto se kaže za dečake da su agresivniji od devojčica?
Ovakvih i dosta sličnih pitanja često dobijam od roditelja. Tražeći odgovore i baveći se istraživanjem na temu “Šta je dečacima potrebno…” i sama sam nailazila na mnogo interesantnih pitanja i odgovora.
Većina roditelja kada dobije prvo devojčicu, poželi da drugo dete bude dečak. Nekako želimo da imamo i ćerku i sina, misleći ako nemamo muško dete da ćemo biti uskraćeni za tu vrstu ljubavi. Kažu “muška deca vole na drugačiji način”. Ne znam da li je to tačno ili ne, ili je to izmislio neko ko ima samo mušku decu, ali za mene lično je ljubav oba pola nešto što je bezrezervno, iskreno i neopisivo. Kada sam dobila prvo dete, devojčicu, posle nje sam želela još troje dece, a onda sam dobila dečaka i to je to… 😊
Koja je razlika između dečaka i devojčice? Na koji način dečaci pokazuju svoja osećanja i zašto se za odeljenje u kome ima više dečaka nego devojčica obično kaže da je najgori?
Veličina muškog mozga je u proseku za 10% veća od ženskog mozga, što je razumljivo, jer je veličina muškog mozga prilagođena veličini muške telesne mase. Međutim, naučnici sa Harvarda su otkrili da su delovi frontalnog režnja, koji regulišu donošenje odluka i rešavanje problema, proporcionalno veći kod žena.
Razlike između dečaka i devojčice postoje i na fiziološkom i na psihološkom polju (emocije, ponašanje)
Dečaci žude za povezanošću, ali u isto vreme žele i da se odvoje. Ta dvostruka potreba dovodi do stvaranja emocionalne podvojenosti. Borba između njihove potrebe za povezanošću i njihove želje za samostalnošću se tokom dečakovog odrastanja ispoljava na različite načine.
Dr Den Kidlon, koji je specijalizovan za probleme u ponašanju dece i adolescenata, veoma jasno je opisao problematične situacije u kojima su se nalazila deca, a najveći procenat te dece su bili dečaci.
Dr Kidlon je opisao da je u prirodi dečaka da bude živahan, neko će reći “nemiran”, ali primeri zaista pokazuju da većina dečaka (ima i izuzetaka, naravno), određene radnje npr. tokom igre, ispoljavaju sa mnogo više energije nego devojčice.
Npr. u šali često volim da kažem za mog sina da on ne zna da hoda, već samo da trci. On je oduvek bio, pa i sada je, prepun energije i ja se trudim da je kanališem na njemu korisne stvari, jer sam svesna da on tu energiju mora da potroši.
Sigurno su vam poznate scene kada u školi zvoni za početak velikog odmora, dečaci pojure brzinom metka da izlete što pre napolje u školsko dvorište. Za dečake je odmor u školi trčanje po dvorištu, šutiranje lopte, u parku penjanje po toboganima, stepenicama. Za devojčice odmor može značiti i samo miran razgovor sa drugaricom.
U prirodi dečaka je da se dokazuje, da bude muško, a posmatrajući devojčice oni misle da treba da se razlikuju od njih. Važno je da spoznamo prirodu muške dece i da im ne namećemo primer devojčica kao realan model ponašanja, tipa “vidi ti kakav si, a kako je mirna tvoja sestra…”, jer je sestra ipak devojčica.
Majkama koje žive same sa muškom decom, bez prisustva oca je malo drugačije u odnosu na porodicu u kojoj je prisutan i otac. Dečacima je još u predškolskom uzrastu potrebna muška figura sa kojom bi se poistovetili.
Da razjasnim, i dečacima i devojčicama treba isti tretman u odgajanju. Potrebna im je ista količina ljubavi, zagrljaja, podrške i razumevanja.
U ovoj temi želim da roditeljima približim emocionalni život dečaka
Dečaci na drugačiji način pokazuju emocije i što su stariji neki dečaci izgledaju kao da manje pokazuju svoje emocije i tako mogu biti pogrešno shvaćeni od okoline. Međutim, studije pokazuju da dečaci emocije ponekad ne znaju da iskažu na način na koji to rade devojčice pa se stiče utisak kao da im i nije baš stalo do nečega ili nekoga.
Ričard Forbs i Nensi Ajzenberg na Univerzitetu Arizona sproveli su intrigantnu studiju, a istraživanje se odnosilo na koji način će dečaci uzrasta od 12 -14 god. reagovati na bebin plač. Rezultati su pokazali da je većina dečaka bila vidno uznemirenija od devojčica: jači otkucaji srca i unezverenost izazvana reakcijom njihove nemoći jer nisu znali kako da reaguju u datoj situaciji.
Studije pokazuju da dečaci (muskarci) imaju podjednako izraženu emociju samo ne znaju da je pokažu na način na koji to rade devojčice (žene)
Ukoliko ne naučimo dečake da se još u najmlađem uzrastu emocionalno obrazuju, mnogo će im biti teže da to sami kroz život savladaju. Dokazano je da emocionalna neukost dečaka ima poguban uticaj na druge, ali i da sami zbog toga plaćaju visoku cenu. Naravno, uvek postoje izuzeci pa ukoliko budu imali sreće da u svom okruženju imaju emocionalno obrazovane prijatelje, mogu se i oni promeniti.
Postavlja se pitanje, da li je dečačko nasilje genetskog porekla ili je rezultat vaspitanja?
Da li je kriva priroda ili vaspitanje?
Najlakše je uvek osuđivati genetiku jer nam je ona nevidljiva i na nju ne možemo uticati, dok na okolinu i vaspitanje naše muške dece možemo i te kako da utičemo i u najvećem slučaju ono i zavisi do nas – roditelja.
Testosteron je postao sinonim za objašnjenje svih dečačkih agresivnih ponašanja. Neki su ubeđeni da njihova deca nisu nasilna zato što su to negde naučila i uopšte ne žele da ulaze u dalju diskusiju, da sagledaju sve aspekte i uzroke takvog ponašanja, već to pripisuju prirodi i visokom nivou testostertona. U jednom primeru na koji sam naišla kroz istraživanja na ovu temu, a reč je o studiji sprovedenoj u Dečijem psihijatrijskom centru u njujorškom Bronksu, meren je nivo testosterona kod najnasilnijih dečaka. Istraživači su utvrdili da ni kod jednog od njih nivo testosterona nije premašivao okvir normalnih vrednosti. Tako da je ovom studijom dokazano da je agresivnost te dece nastala kao posledica nesrećnog detinjstva.
Nasilnost nije urođena, ona se stvara, na njen nastanak i razvoj najviše utiče društvo u kome se deca kreću
Tri stvari koje utiču na oblikovanje dece (dečaka) su:
- kuća,
- škola i
- društvo.
Pogrešno emocionalno obrazovanje prvo potiče iz kuće, a kasnije se na to nadovezuju i ostali spoljni faktori. Većina roditelja koji žive sa dečacima, podučava svoju mušku decu kako da se slažu sa drugima, da dele, da budu dobri prijatelji, a onda ih realnim primerom uče suprotno. Kako? – Tako što otac viče na majku, svađaju se, zlostavljaju psihički i fizički majke pred svojom decom. Tako što uče mušku decu kako ne treba da plaču, jer “to je za slabiće, ti si muško, muškaci ne plaču”. Time rade pogrešno jer destimulišu emocionalno osvešćivanje dečaka. Zbog toga roditelji svojim sinovima pružaju različito emocionalno obrazovanje nego ćerkama. Na kraju se očekuje da muškarac razume ženu. Pa kako da je razume ako je bio uskraćen da se emocionalno obrazuje?!
Neki možda misle da samo sa ćerkama mogu da pričaju o temama kao što je ljubav, tuga, a sa dečacima o temama kao što su bes, svađa… To je pogrešno.
Kako da dečaci nauče da kontrolišu emocije ako se sa njima ne priča o tome?
Kada dečak ispoljava bes ili agresiju, njegovo ponašanje se tretita kao normalno ponašanje za dečaka. Ako pokaže manju dozu straha, zabrinitosti ili tuge, te emocije se najčešće doživljavaju kao “ženske” i muškom detetu se nameće da takve emocije nisu normalne za jednog dečaka. Time se pravi katastrofalna greška, jer se na taj način potiskuju dobre emocije, a razvijaju agresija i bes, kao jedine emocije koje dečak treba da poseduje.
Ono što potiskujemo to vremenom nestaje. Nažalost, deca koja su potiskivala svoje emocije jednog dana postanu odrasli bez razvijene emocionalne i socijalne inteligencije, bez osećaja empatije naspram drugih.
Koliko škola ima uticaj na emocionalnu obrazovanost dečaka?
Od vrtićkog uzrasta pa do završetka osnovne škole, dečak godišnje provede više od hiljadu sati u školi, a njegovo iskustvo i odnos sa učiteljima i nastavnicima dosta utiče na oblikovanje njegove ličnosti.
Kao što glasi naslov moje knjige “Deca uče od nas”, deca prihvataju roditeljski model ponašanja, ali i svih ostalih ličnosti koji u toku dana provode određeno vreme sa decom. Ovde konkretno mislim na dečake. Dečak se svakodnevno tokom školovanja trudi da ispuni razvojna i akademska očekivanja u: čitanju, pisanju , razvoju govora… Trudi se da razvije kognitivne sposobnosti koje se obično sporije razvijaju kod dečaka nego kod devojčica. U većini škola nastavni kadar je ženskog pola, pa su prirodno učiteljice privrženije devojčicama (čast izuzecima) i ukoliko se u razredu nađe neki dečačić koji poseduje povišeni nivo energije, on se može okarakterisati kao nemirno dete u poređenju sa nekom devojčicom.
Kada su jednog dečačića, koji je krenuo u prvi razred, pitali kako mu je u školi, on je odgovorio: ”U školi ništa ne smeš da radiš”. Kada dečaku od 7 god. zabranimo da skače, trči, penje se i baca loptu, za njega je to najveća kazna. Obično su takvi dečaci trn u oku i, nažalost, deca to i osećaju.
Ima jedna izreka stara dve hiljade godine, gde Hebrejski mudrac Hilej kaže: ” Onaj ko brine kako bi mogao biti osramoćen, ne može da uči i pruža dobre rezultate”.
Kada je rađen intervju sa nekolicinom dečaka koji su pohađali Primary School u Njujorku, došlo se do interesentnih informacija kako škola i učitelji izgledaju u očima dečaka.
Većina intervjuisanih dečaka je rekla da im je teže nego devojčicama zato što ima više učiteljica, nego učitelja. Sa učiteljima im je lakše jer ih oni više razumeju. Takođe su rekli da ih dosta sputava to što su časovi jednolični i to što se na većini časova sedi. Omiljeni predmeti su im fizičko i predmeti u kojima imaju slobodu kretanja, shodno tome u tim predmetima su im i ocene mnogo bolje jer se oni osećaju superiorno u odnosu na devojčice, što je negde i u prirodi dečaka.
Dečaci mnogo brže nego devojčice stiču antipatiju prema nekom mestu ili nekoj osobi koja pokušava da na bilo koji način ugrozi ili omalovažava njihov lični doprinos.
Dečake i devojčice treba odgajati na isti način: sa puno ljubavi, podrške i razumevanja, ali njihovim potrebama i interesovanjima treba pristupiti na različite načine, a rezultati će biti isti
Tri stvari koje utiču na emocionalni život dečaka:
- Kuća (porodica),
- Škola i
- Društvo.
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima. Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
