Ne tako retka slika (modernog digitalnog doba), koju često viđamo, najčešće po restoranima, je da deca uzrasta do 2 ili 3 godine sede za stolom i nemo gledaju u telefon, nezainteresovana za igračke, koje većina dečice ni nema u svojoj blizini, dok roditelji mirno i u tišini ispijaju kafu sa prijateljima.
Za 30 minuta mira koji nesvesno roditelji dobijaju, dajući bebama digitalni uređaj kako bi im držao pažnju tih pola sata, stvaraju niz problema u razvoju kognitivnih sposobnosti svoje dece, čije će se negativne posledice manifestovati na različite načine u njihovoj budućnosti.
Još pre 2000 godina, Platon je govorio koliko je igra važna za zdrav mentalni i emocionalni razvoj ličnosti. Ništa ni danas nije drugačije. Igra u najmlađem uzrastu je osnov za razvoj bazičnih emocija na osnovu kojih deca stiču samokontrolu.
Samokontrola je fundamentalna za razvoj emocionalno i mentalno zdrave ličnosti kako bi se stres držao pod kontrolom
Razviti samokontrolu je jedino moguće ukoliko je koncentracija na najvišem nivou kod dece. Dokazano je da nekontrolisana izloženost sadržajima na internetu negativno utiče na razvoj samokontrole jer deca ne znaju da se kontrolišu koliko vremenski da se ograniče na nekom sadržaju.
Posledice su veoma vidljive i manifestuju kroz razvojne životne faze deteta. Najopasnije što se može dogoditi je nekontrolisanje emocija i to najčešće bude emocija bes. Stručnjaci se slažu da česta izloženost nasilnom sadržaju podstiče nasilje kod dece, čime se umanjuje razvoj empatije, što direktno utiče na pojavu asocijalnosti i emocionalne nesigurnosti, a to sve zajedno podstiče pojavu strahova kod dece, gubitak samokontrole i pojavu agresije, koja nažalost rezultira digitalnim i vršnjačkim nasiljem ili čak suicidom.
Zašto je neophodna igra u periodu od 0-6 godina?
Zato što se putem igre razvija emocija. Dete se susreće sa sopstvenim emocionalnim promenama, sa bolom, patnjom, ljubavlju, besom, koje mu pomažu da, upoznajući sebe i sopstvene emocije, može prepoznati i tuđe emocije.
Bez emocija čovek ne može da funkcioniše normalno
Emocije nagone da nešto preduzmemo, da uradimo nešto, dobro ili loše, zavisno od toga u kakvom se emocionalnom stanju nalazimo.
Emocije: tuga, bes, apatija, ljubav, navika, bezvrednost, zabrinutost, strepnja, vezanost, usamljenost, oprez, panika, samosažaljenje, samosumnja, poštovanje, ponos, dosada, sreća, ankcioznost, želja, želja za bliskošću.
Izloženost dece agresivnim sadržajima (igrica, crtanih filmova), dovodi do podsticaja negativnih emocija (bes, agresija, ljutnja, tuga…) i te emocije nagone dete da nešto loše uradi.
Dete putem ekrana ne može usvojiti i razvijati niz neophodnih emocija
Svako živo biće reaguje na osnovu nagona – potrebe za nečim. Ukoliko detetu oduzmemo potrebu da kroz igru prolazi kroz različite emocije, ono će tražiti nešto drugo kako bi zadovoljilo svoju potrebu. Ukoliko detetu za zadovoljenje biološke potrebe pružimo telefon, ono će steći utisak da mu je unutrašnja potreba zadovoljena, jer je zadovoljilo neku od svojih potreba.
Problem nastaje u momentu kada želimo da detetu oduzmemo telefon. Tada dolazi do naglašenih naleta emocije besa. Digitalni sadržaji za decu su psihološki dizajnirani kako bi detetu što duže držali pažnju i podmirivali njegovu emocionalnu potrebu hormona sreće: serotonin, endrofin, dopamin.
Emocionalno stanje je odgovorno za motivaciju ili demotivaciju deteta za većinu njegovih životnih mogućnosti, počevši od motivacije za učenje do motivacije za življenjem života.
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
