„Ja bih da dokažem kako se razlika veoma često nalazi u sposobnostima ovde nazvanim emocionalna inteligencija, koja podrazumeva emocionalne navike – samokontrolu, borbenost i istrajnost, ali i mogućnost samomotivacije. A ove veštine, kao što ćemo se uveriti, deca mogu da nauče, stičući veću mogućnost da upotrebe bilo koji intelektualni potencijal koji nisu izvukli na genetskoj lutriji.“ – Danijel Goleman
U današnje doba mnogo je značajnije da dete (čovek) ima visoko razvijenu emocionalnu inteligenciju ( emocionalne navike) nego racionalnu. Inteligencija emocija podrazumeva kontrolisanje sopstvenih, a prepoznavanje i uvažavanje tuđih emocija. Emocionalno stanje je krivo ako smo ljuti, ako smo besni, ako nešto uradimo, a podsvesno nismo želeli, ako smo nezadovoljni, ali je emocionalno stanje i zaslužno ako smo pozitivni, uspešni, gajimo zdrave i dobre međuljudske odnose. Ko je odgovoran u kakvom se stanju svakog dana nalazimo (dobrom ili lošem)? Pa mi, sami sebi.
Zašto je emocionalna inteligencija važnija od ostalih?
Zato što ne možemo da radimo, učimo, mislimo ako se nalazimo u lošem emocionalnom stanju.
Dobra vest je da se ona ne mora samo naslediti već se može učiti, usvajati tokom odrastanja i tokom celog života. Najbolje je ne trošiti vreme i početi što pre sa razvojem iste.
Kod dece su roditelji najbolji pokazatelji kako se može naučiti primerom i podsticati razvoj iste. Dragi roditelji, najvažnije od svega kod dece šta treba razvijati su emocionalne navike.
Genetsko nasleđe obdarilo je svakog od nas nizom emocionalnih osnovnih tačaka koje određuju naš temperament. Ali temperament nije sudbina, jer emocionalne lekcije koje kao deca učimo kod kuće, u vrtiću ili u školi oblikuju emocionalne procese, čineći nas vičnijim ili nevičnijim u osnovama emocionalne inteligencije. To znači da su detinjstvo i adolescencija kritične tačke u kojima nastaju osnovne emocionalne navike koje će upravljati našim životima.
Postoji dosta opasnosti sa kojima se deca mogu susretati na putu odrastanja ako ne ovladaju carstvom emocija.
Zato što nedostaci emocionalne inteligencije proširuju polje rizika, od depresije do nasilja, poremećaja u ishrani i uživanja u nedozvoljenim supstancama. Poslednjih nekoliko godina dosta vrtića, škola i drugih obrazovnih ustanova stavlja veliki akcenat na emocionalnu edukaciju kao važan deo obrazovanja, jer džabe nam znanje ako nismo u dobrom emocionalnom stanju!
Deo koji možda najviše uznemiruje roditelje jeste podatak izveden nakon podrobnog istraživanja sprovedenog među roditeljima i nastavnicima, koji ukazuje na širom rasprostranjeno kretanje u današnjoj generaciji dece koja je emotivno mnogo labilnija od prethodne; usamljenija i depresivnija, gnevnija, neupućenija i sklona brizi, impulsivnija i agresivnija.
Nadam se da će se što pre kreirati obavezni predmet u školama koji će uključiti osnovne ljudske sposobnosti, kao što su samosvest, empatija, samokontrola, veština slušanja, rešavanje sukoba i sarađivanje. Izazov se i nalazi u usklađivanju emocionalnog života sa intelektualnim. Naše strasti, ako su dobro ispoljene, poseduju mudrost jer one upravljaju mišljenjem, našim vrednostima i našim opstankom, ali one veoma lako mogu da se izvitopere, i to se nažalost često događa. Po Aristotelu, problem nije u emocionalnosti već u ispravnosti emocije i njenog ispoljavanja.
Pitanje je kako možemo inteligenciju da približimo emocijama – pristojnosti i brizi za naše živote i živote naše dece.
Više i stručnije na ovu temu možete pronaći u knjizi Emocionalna inteligencija – Danijel Goleman.
Autor teksta: Bojana Stanković
