- DA, i te kako da može.
Za odgajanje srećnog deteta, nisu potrebna dva nezadovoljna roditelja, dovoljan je i samo jedan zadovoljan roditelj
U današnje vreme je sve češća pojava da deca žive samo sa jednim roditeljem. Razlozi mogu biti različiti: od razvoda pa do smrti jednog od roditelja. Ovde ću se isključivo fokusirati na razvod kao razlog samohranog odgajanja dece.
Prvi uslov za odgajanje zadovoljnog deteta jeste da i sam roditelj bude zadovoljan. Svaka osoba želi da ima uspešan i stabilan brak u kome će dominirati sreća, ljubav i podrška. Međutim, to mnogo jednostavnije deluje na papiru nego u realnosti, ali nije nemoguće.
Verujem da većina nas poznaje parove koji su uspeli da izgrade taj neophodni balans za opstanak zajednice. U današnje vreme mnogo uticaja na održivost zajednice imaju i spoljni faktori, kojih je mnogo više nego pre 20 ili 30 godina. Mnogo je izazova i ukoliko nismo mentalno i emotivno stabilne ličnosti, može doći do naglog psiho-emocionalnog pada.
Koliko sve to može negativno uticati na dečiji psihički i emocionalni razvoj?
- Onoliko koliko mi, roditelji, to dozvolimo.
Normalno je da ljubav, ako se ne održava, utihne i vremenom nestane. Ali, i to je za ljude, i to je život. Ako se bračni krah desi, ono što nikako ne smemo da dozvolimo je da nas to emotivno uništi i da utiče na psihičko stanje naše dece. Svaka osoba bi trebalo da voli najviše sebe i svoju decu, pa tek onda ostale. Ako volimo najviše sebe, ne smemo sebi dozvoliti da nas bračni neuspeh toliko uništi da dospemo u stanje nemoći i očaja.
Često sam na psihoterapijskim edukacijama prisustvovala sesijama na kojma je tema bila razvod i kako ga preboleti na najlakši način. Najzvučnija reč koju je terapeut stalno provlačio tokom sesija bila je reč “patnja”. Meni lično “patnja”, ukoliko se odnosi samo na “razvod”, ne predstavlja ništa, sem gubljenja vremena.
Za čime patimo? Zbog toga što je neko otišao i ostavio nas?
Upitala sam terapeuta, da li je moguće da neko izađe iz veze ili braka, a da ne pati, možda čak i da mu posle razlaza bude lakše. Tada sam i ja saznala da je nemoguće da se ljudi raziđu, a da neko ne pati. Da bi čovek izašao iz patnje i da bi mu posle toga bilo lakše, on prvo mora da uđe u patnju. Svi mi različito doživljavamo emotivne situacije: neko reaguje pre, neko kasnije. Neko je patio tokom veze određeni vremenski period, pa kada se sve završilo izgledalo je kao da je lakše podneo raskid, dok drugi uđu u patnju tek kada se raskid dogodi. Mozak primi informaciju, a telo procesuira i, nažalost, preemotivni ljudi teže proživljavaju patnju te kod njih to stanje može i duže trajati.
Kada se dvoje razvedu, ne pate samo oni. Deca takođe prolaze kroz stanje patnje, pogotovo ako im se ne objasni zašto je došlo do kraja. Deca mogu misliti da su oni razlog rastanka roditelja. To uverenje im može dosta otežati dalji život.
Dete se brzo navikne na bolje, zato je važno da roditelj koji ostane da živi sa detetom, pokuša što pre da se sredi (mentalno, emotivno, socijalno), potraži pomoć terapeuta, posveti se ličnom razvoju, ne bi li uspeo da se izdigne iz teške situacije i posveti se sebi i detetu.
DETETU NE TREBA FORMA PORODICE, VEĆ ZDRAVI ODNOSI
Mnogo zavisi i kog su uzrasta deca. Sećam se na jednoj od radionica je jedna majka podelila sa nama iskustvo o komunikaciji sa njenim sinom posle razvoda. Majka je rekla, “Izvini što ti se nisam malo više posvetila proteklih mesec dana, bilo mi je potrebno da prođem kroz bol i izađem na kraj sa njom”. Sin je na to odgovorio: “U redu je, majko, to je bio period kada sam učio da razvijam samostalnost. Bilo je to dragoceno iskustvo”. Ima i slučajeva kada deca osuđuju roditelja sa kojim su ostala da žive ili roditelja koji je napustio porodicu. Koliko god nam izgledalo kao trenutna faza koja će proći kod dece, nekada takve situacije mogu ostaviti trajne emocionalne posledice.
Deca nisu kriva što se odrasli nisu razumeli, deca samo žele da odrastaju u srećnoj porodici, činila nju mama i tata ili samo mama ili samo tata. Možda neki misle da je za decu bolje da žive sa oba roditelja, iako u zajednici ništa ne funkcioniše kako treba. Međutim, to je velika greška.
Mnogo je gore za sve, a pogotovo za dete da odrasta u porodici koja ne funkcioniše.
Bolje je živeti sa jednim zadovoljnim, nego sa dva nezadovoljna roditelja
Ko je odlučio da ide, neka ide… Srećan mu put…
Poražavajuća činjenica sa kojom sam se u toku svog rada susretala je da postoji ona vrsta ljudi koja ne voli mnogo sebe, ljudi koji su umislili, ali baš umislili, da svoje partnere vole više od sebe i od svoje dece, i da ako ih ti partneri ostave, života više nema. U takvim odnosima najviše ispaštaju deca, koja ostaju sa nestabilnim roditeljem koji nije u mogućnosti da brine ni o sebi, a kamoli o osećanjima svog deteta.
Na nama samima je da sebe učinimo srećnima, jer ako sami sa sobom nismo srećni, teško da će nas neko drugi usrećiti
Svaka žena ima nešto jedinstveno u sebi i sigurno da postoji muškarac koji će to osetiti i ceniti, ali ako žena mentalno posle razvoda ne ostane stabilna, mnogo teže će moći da primi i pruži ljubav nekome. Ista situacija je i sa muškarcima.
Ne mislim da deca posle razvoda roditelja moraju nužno živeti sa majkama. Čak sam se proteklih par godina kroz rad susretala sa porodicama u kojima su očevi živeli sa svojom decom, a majke su bile te koje su otišle. To su mnogo emotivnije priče koje se kose sa teorijom na globalnom nivou, o tome da li je za dete bolje da živi sa ovim ili onim roditeljem.
Detetu je najbolje da živi i odrasta sa mentalno i emocionalno zdravim roditeljem, bio to otac ili majka
Istraživači iz britanske agencije NatCen Social Research vršili su analize u kojima je anketirano preko 12.877 dece uzrasta od 7 godina. Ustanovljeno je da je oko 64% dece, koja su živela sa jednim biološkim roditeljem, ponekad ili nikad bila srećna, a da je 36% dece srećno sve vreme. To nam objašnjava da na blagostanje i osećaj sreće kod dece, najviše utiče kvalitet odnosa u domu, a ne sastav porodice.
Brojke nam pokazuju da se u našoj zemlji skoro pa svaki 4. brak završi razvodom. Parovi u proseku u braku provedu oko 4 god, a najmanji procenat razvoda se odnosi na one parove koji pređu 20. godinu zajedničkog života.
Sociolozi bi rekli da je porodica “osnovna ćelija društva”, dok je u realnom životu to malo drugačije, jer porodicu može činiti i samo jedan roditelj.
Kroz iskustvo kao direktor predškolskih ustanova sam se neretko susretala sa razvodima od strane roditelja, koji su na različite načine ispoljavali trenutno emocionalno stanje u kome su se nalazili. Koliko god mislili da deca to mnogo ne osećaju, varate se, i te kako osećaju i to direktno pokazuju čestim promenama ponašanja. Tada su deca mnogo senzibilnija i treba im što više zagrljaja, ljubavi i treba im pružiti osećaj pripadnosti. Svako dete ima prirodnu potrebu da nekome i negde pripada, to je osnovna biološka potreba svakog živog bića.
Mi nismo ono što nam se dogodi, mi smo ono što odlučimo da budemo!
Ukoliko se nekada nađete u ovoj danas “normalnoj’ životnoj situaciji, nemojte nikada zaboraviti na sopstvena osećanja i osećanja svoje dece.
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mejl: edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima. Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
