Studije istraživanja kazuju da ukoliko deca provode dnevno po nekoliko sati na nekom digitalnom uređaju konzumirajući neki sadržaj, vrše virtuelnu komunikaciju na društvenim mrežama ili čak igraju neke nasilne video igrice, vremenom ta deca stiču naviku gubeći emocionalnu potrebu povezanosti sa bliskim osobama.
Ako nastavimo dalje sa analizom, možemo doći do zaključka da se gubljenjem emocionalne povezanosti sa bliskim osobama stvara odbrambeni mehanizam potiskivanja emocija, što podstiče asocijalno stanje deteta zbog čega u kasnijem odraslom dobu deteta (čoveka) može doći do problema u međuljudskim odnosima, sklapanju prijateljstava, pronalaženju adekvatnog posla, partnerskih odnosa i, uopšte, generalno može uticati na formiranje, tj. neformiranje porodice.
Odnosi se grade putem komunikacije transfera i kontransfera. Nekomunikacijom „licem u lice“ sve to se gubi, tj. ne može da se razvija, što dovodi do gore navedenih pojava.
To nas navodi na zaključak da se ponašanje naučeno igranjem nasilnih igrica može preneti i na ponašanje u stvarnom životu.
Sloboda pojedinca prestaje u trenutku kad počne ugrožavati slobodu drugoga.
Valja upozoriti da nije svejedno šta deca i mladi gledaju na internetu jer to ostavlja tragove na njihov mozak i direktno utiče na promenu ponašanja, spremnost na nasilje, na ne razvijanje empatije, pojavu asocijalnosti i umanjenja šanse da se obrazuje.
Ako zaista želite da vam dete u školi postiže loš uspeh, stvara odbojnost i manju interakciju sa roditeljima i prijateljima, poklonite mu video igrice koje promovišu nasilje i time ćete pridoneti u realnom svetu još više nasilja. – Manfred Spitzer
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
