Svi se ponekada pitamo da li postoji priručnik za roditelje tinejdžera.
Nažalost, ne postoji. Svako dete je individua za sebe i na drugačiji način emocionalno reaguje na određene situacije. Svaka porodica je drugačija i projektuje različite vrednosti i uverenja koja deca vremenom stiču. Zato valjda i ne postoji neko zajednički priručnik za roditelje tinejdžera.
Isto kao i mi što smo jutarnji ili večernji tipovi, manje ili više osetljivi na mirise, zvukove, senzibilitet, lični razvoj – tako i deca imaju svoj naučeni (ne genetsko nasleđeni, već naučeni) ritam.
Stručnjaci objašnjavaju model adolescentkinje koja ima 13 godina i ne lupa vratima da to nije normalno, kao ni dete od 15 godina koje plače jer ne može da dobije motor. Lično se ne bih složila sa ovim konstatacijama i ne bih ih generalizovala, jer kao što sam rekla – svaki roditelj kreira delimično ponašanje svoga deteta, neretko svojim ličnim primerom.
Da, sigurno je da će većina adolescenata lupati vratima kao odgovor na nešto što nisu dobili, ali ne mora da znači da će baš svako dete. Postavlja se pitanje: da li je to normalna reakcija deteta?
Današnji pubertet se mnogo teže apsorbuje kod roditelja tinejdžera nego ranije.
Živimo u svetu gde se iz minuta u minut menjaju, oblikuju i kreiraju nova „pravila“ – realna ili više nerealna na društvenim mrežama. Protok informacija je toliko brz da deca ne mogu da ih procesuiraju i zato im je teže da prepoznaju koja od tih tzv. pravila su njima korisna.
Preterana izloženost internetu, zamena realnih prijatelja virtuelnim, usvajanje poverenja likova sa društvenih mreža koji – jelte – znaju mnogo bolje od roditelja šta je dobro za tuđu decu, nedostatak interakcije između roditelja i tinejdžera, gubitak poverenja i autoriteta roditelja, pa čak i zamena za veštačku inteligenciju…
Stručnjaci kažu da je pubertet najzdraviji period za dete, ali u današnje vreme i najopasniji. Zato je roditeljima tinejdžera mnogo teže da isprate, isprave i pomognu deci u tom najosetljivijem periodu života.
Adolescencija je prelazni period – kako za tinejdžere, tako i za roditelje tinejdžera.
Već od dvanaeste godine osećaju se prve naznake (kod nekoga i ranije). U četrnaestoj godini nema sumnje – dete je već duboko zagazilo u pubertet.
Gde nestade mali anđeo, širokog osmeha, koji mami trči u zagrljaj?
Ranije smo imali malo dete, kasnije će to biti mlad čovek, a između toga je sve komplikovano!
Ono što su neka deca naučila sa 11 godina, čini se da više ne važi sa 14. Upadaju u rasprave sa roditeljima, bore se za neka svoja prava, a zaboravljaju da srede sobu, bace prljav veš za pranje i kažu „doviđenja“ pre nego što izlete iz stana nekontrolisanom brzinom.
„Pa pubertet“, kaže većina.
A ja se plašim da to ne postane svakodnevni model ponašanja, jer navike koje se steknu u detinjstvu ostaju za ceo život – bile one loše ili dobre.
Ne smemo zaboraviti da svaka reakcija ima svoj uzrok!
Ako se ne pozabavimo njima, isti uzroci proizvodiće iste posledice, pa će pokušaji roditelja da pomognu detetu biti bezuspešni.
Mozak jednog tinejdžera je kao veliko gradilište – sve je rasuto i oni ne znaju to da slože. Puno nepotrebnih informacija sa društvenih mreža, nesvesna potreba za novim saznanjima i primenom tih znanja. Otuđivanje od roditelja (koji su i dalje najvažniji primer ponašanja i najbolji prijatelji od svih dotadašnjih), prisvajanje digitalnih online autoriteta poput „chap“ i raznih likova koji prezentuju i prosipaju „svo znanje ovog sveta“.
Pubertet brine većinu porodica jer su deca izložena raznim opasnostima. Zato je za roditelje tinejdžera važno da budu uz svoju decu, a ne preko puta njih. Oni su osetljivi i željni naše podrške, ljubavi i konstruktivnih – ne kritičkih – saveta. Više o tome možete pročitati i u Vodiču za odrastanje – kako pobediti pubertet i biti najbolji mogući roditelj svom tinejdžeru.
Jedino uputstvo koje bih predložila za sve roditelje tinejdžera je:
Spustimo telefone kada smo sa njima, osluškujmo njihove potrebe i uočimo promene. Podržimo ih i trudimo se da im budemo veći autoritet, prijatelj, savetnik i podrška od interneta.
Autor teksta: Bojana Stanković
Pročitajte i naš tekst o tome kako podržati slobodu i inteligenciju novih generacija
