…. Šteta može biti nepovratna
Prema poslednjim istraživanjima, deca uzrasta od 10–16 godina danas dnevno prime oko 240 notifikacija i provere telefon preko 100 puta.
Prema izveštaju Common Sense Media, tinejdžeri danas provedu u proseku 8 sati i 39 minuta pred ekranom. A dan traje samo 24 časa – od toga spavaju 8 sati i 7–8 sati provedu u školi.
Većini dece život se svodi na:
spavanje, školu i ekran.
Možda to ne deluje strašno… dok ne shvatiš da im se mozak još razvija – i da im koncentracija odlazi nepovratno.
Bez fokusa – nema učenja, nema posla i stvarnih odnosa.
Jonathan Haidt, socijalni psiholog sa NYU, upozorava:
Do 25. godine mozak – posebno frontalni korteks – završava razvoj.
Ako je stalno prekidan, gubi sposobnost duboke koncentracije.
Ako dete do 25. godine provede 8+ sati dnevno na ekranu,
gubi veštine koje ne možeš vratiti Jujub klipom.
Nema više pažnje, fokusa na učenje, nema više prisutnosti.
Ne može da se gradi život, karijera ni finansijska sigurnost,
ako je glava stalno na ekranu, a realan svet postaje dosadan.
Deca ne znaju kada je dosta i nemaju razvijenu samokontrolu –
zato su roditelji jedini koji im mogu i moraju pomoći.
Ne tako što će im uzeti telefon, već što će im vratiti život.
„Moje dete me gleda, ali me ne vidi“
Sve češće rečenice koje se mogu čuti od strane roditelja…
Jedan od poslednjih fenomena koji sve češće primećuju roditelji nosi ime i zove se:
„Digitalna disocijacija“
I već pogađa decu osnovnoškolskog uzrasta.
Digitalna disocijacija nije neposlušnost, nevaspitanje ili lenjost.
To je promena u načinu kako dečiji mozak funkcioniše
pod uticajem stalne digitalne stimulacije.
Šta je digitalna disocijacija?
Disocijacija je psihološki mehanizam „odvajanja“ svesti od stvarnosti.
U digitalnom kontekstu nastaje kada dete konzumira toliku količinu informacija, zvukova i slika da mozak prelazi u stanje odbrane – isključivanja.
Dete fizički jeste prisutno, ali pažnja, osećanja i mentalna prisutnost su odsutni.
Šta se dešava u mozgu?
Mozak deteta se još uvek razvija.
Stalna stimulacija ekranima:
- preopterećuje centar za pažnju i planiranje
- narušava dopaminski sistem (nagrada, motivacija)
- smanjuje sposobnost da ostane prisutno u realnosti
Rezultat? Stanje slično emocionalnom zamrzavanju –
dete izgleda normalno, ali nije prisutno.
Kako to izgleda u svakodnevnici?
- Dete zuri kroz vas, ne odgovara
- Zaboravlja odgovore
- Ne zna da kaže šta je radilo poslednja 2 sata
- Povlači se. Lako plane. Deluje kao da „nije tu“
Naučni dokazi (Stanford, 2023)
Deca koja provode 5+ sati dnevno na ekranima:
- Imaju 33% veću verovatnoću da razviju simptome disocijacije
- Pokazuju slabu emocionalnu regulaciju
- Teže uspostavljaju i održavaju bliske odnose
Dugoročne posledice:
Ako se ne prepozna na vreme, digitalna disocijacija može dovesti do:
- Poremećaja pažnje
- Anksioznosti i depresije
- Problema u povezivanju sa drugima
- Emocionalne otuđenosti
Dete prestaje da živi iznutra – reaguje mehanički,
bez dubljeg kontakta sa sobom i drugima.
Šta roditelji mogu da urade?
Prevencija je jedini način da se spreče i na vreme prepoznaju simptomi.
To se može postići edukacijom – prvo roditelja, pa tek onda dece.
Jer su roditelji i dalje najvažniji mentori koji i jedini preventivno mogu pomoći svojoj deci.
Kada dođe do momenta gde je potrebno uključiti stručnjake –
dete je već u problemu.
Saveti:
- 📚 Čitajte besplatne, korisne informacije sa edukativnih stranica
- 🕰 Uvedite dnevne „tihe zone“ bez ekrana
- 🛑 Postavite jasne digitalne granice (bez kazni, sa dogovorom)
- 📖 Čitajte deci ovako važne sadržaje da i sami mogu prepoznati rizike
Internet je kao saobraćaj
I on ima svoja pravila, tokove, brzinu i rizike.
Ne bismo nikada pustili dete da uđe u automobil ili izađe iz stana
bez da zna kako se prelazi ulica, šta znači crveno i ko ima prednost.
Za polaganje vožnje postoji prvo teorija, pa praksa.
Nažalost, decu puštamo u nebezbedan digitalni svet – needukovanu.
U tom haosu, njihov mozak pokušava da se zaštiti – povlačenjem.
Zaključak
Digitalna disocijacija nije neposlušnost. To je signal.
Na nama – roditeljima je kako da naučimo decu da bezbedno
„voze“ kroz internet – i da ostanu prisutna i mentalno zdrava
u stvarnom svetu.
Autor teksta: Bojana Stanković Stričević
