Agresija kod dece iz ugla velikih mislilaca

Statistika nam kazuje da je pod uticajem digitalnih medija i raznih izazova među decom i mladima u porastu sve veći broj agresivne dece. U nastavku teksta se bavimo temom agresija kod dece iz ugla velikih mislilaca gde povezujemo istorijske činjenice sa današnjim savremeno – digitalnim dobom.

Erik From je poznati nemačko-američki psiholog i filozof, poznat po svom radu na području ljudske prirode, emocionalnih potreba i društvene dinamike. From je istraživao i pisao o mnogim temama, uključujući ljubav, slobodu, autoritet i ljudsku agresiju. Jedna od Fromovih poznatijih knjiga je “Anatomija ljudske destruktivnosti i okrutnosti” u kojoj nam opisuje pojavu agresije kroz evoluciju društva. Njegova teorija agresije u velikoj meri se oslanja na njegovo shvatanje ljudske prirode kao bića koje teži povezanosti sa drugima i žudi za smislom i autonomijom. From je još pre 60 godina govorio o fenomenu agresije kod ljudi, pa se često polemisalo sa drugim naučnicima na temu agresija kao endogeni (urođeni) fenomen ili agresija kao neka vrsta reakcione tvorevine, nastala usled agresivne okoline.

Prema Fromovom viđenju, agresija može biti posledica nerazrešenih unutrašnjih sukoba, nesigurnosti ili frustracija. On smatra da su pojedinci skloni agresiji kada se osećaju nesposobno da ispunjavaju svoje osnovne emotivne potrebe ili kada dožive nesklad između onoga što žele i onoga što im je dostupno. Fromov pristup agresiji podrazumeva da je ona inherentna ljudskoj prirodi, ali da se može izraziti na različite načine u zavisnosti od individue i okolnosti. On zagovara važnost razumevanja i osvešćivanja vlastitih emotivnih stanja kako bi se prevazišla agresija i gradila zdravija i funkcionalnija interpersonalna dinamika.

U svakom slučaju, Fromova teorija agresije naglašava kompleksnost ljudske psihologije i potrebu za dubljim razumevanjem uzroka i posledica agresivnog ponašanja. Kroz njegova istraživanja i rad From je doprineo širem razumevanju ljudske prirode i njene složenosti, te nas podstakao na razmišljanje o našim unutrašnjim motivacijama i emocijama koje utiču na naše ponašanje. On deli agresiju na benignu (korisnu) i malignu (štetnu) agresiju. Dete se rađa sa urođenom (benignom) korisnom agresijom. Da bi zadovoljilo svoje emocionalne, fiziološke i potrebe za hranom, ono će plakati ili vršiti neku agresivnu radnju, iz razloga što još ne govori i ne može da nam kaže šta želi. Takvu vrstu agresije ne treba definisati kao (malignu) štetnu agresiju. Ukoliko do navršene treće godine, kada bi dete trebalo da govori i na taj način iskazuje svoje potrebe, ono i dalje nastavi da pokazuje agresivno ponašanje svakodnevno, to može da nam bude indikator da preispitamo nivo i stanje agresije kod deteta.

Dok Ana Frojd u knjizi „Mehanizmi odbrane“ istražuje različite načine na koje deca koriste psihičke mehanizme odbrane kako bi se nosila sa stresom, unutrašnjim konfliktima i neprijatnim emocionalnim stanjima, ona analizira i kako se izboriti sa agresijom koju osećaju i koja ih tera na bes. Mehanizmi odbrane su nesvesni mehanizmi koji se automatski aktiviraju kako bi osoba zaštitila svoje mentalno zdravlje i sačuvala se od straha. Najčešći mehanizmi koje deca koriste da bi se emocionalno odbranila su: projekcija, potiskivanje emocija, reakciona formacija, poistovećivanje sa agresorom, regresija, racionalizacija, identifikacija i dr.

Ona objašnjava kako ovi mehanizmi funkcionišu, kako se razvijaju i kako utiču na ljudsko ponašanje. Mehanizmi odbrane su ključni koncepti u psihoanalizi i psihologiji, jer nam pomažu da razumemo zašto se ljudi (deca) ponašaju na određeni način u određenim situacijama i kako se bore sa svojim unutrašnjim konfliktima.

Melanija Klajn je bila austrijska psihoanalitičarka koja je doprinela razumevanju dečje psihologije i razvoja ličnosti. Ona je posebno istraživala temu agresije i njenog uticaja na ponašanje i mentalno zdravlje. Klajn je razvila teoriju o agresiji koja se razlikuje od drugih teorija tog vremena. Smatrala je da je agresija inherentna ljudskoj prirodi i da je prisutna već od rođenja. Tvrdila je da agresija može biti konstruktivna kada se kanališe na zdrav način, ali može biti i destruktivna kada se inhibira ili potisne.

Sa Melanijom se slagao i naš Vladeta Jerotić koji takođe u svojoj knjizi “Čovek i njegov identitet” govori o agresiji kao urođeno-nasleđenoj navici koja se projektuje kroz ponašanje deteta, u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazi.

Kroz svoje radove, Klajn je istraživala kako deca izražavaju agresiju u ranom detinjstvu i kako roditelji i okolina mogu uticati na njen razvoj. Takođe je razmatrala kako neadekvatno tretiranje agresivnih impulsa može dovesti do mentalnih poremećaja i problema u ponašanju u kasnijem životu. Ukratko, Melanija Klajn je bila ključna figura u razumevanju agresije i njene uloge u razvoju ličnosti. Njeni radovi su i danas važni za proučavanje ljudske psihe i ponašanja, posebno u dečjem razvoju i pogotovo u današnjem digitalnom dobu.

Žan Pijaže je bio švajcarski psiholog koji je poznat po svojim istraživanjima dečjeg razvoja i kognitivne psihologije. Iako se nije direktno bavio temom agresije u najmlađem uzrastu, njegove teorije o dečjem razvoju mogu ponuditi uvid u dečju percepciju i razumevanje agresije. Prema Pijažeu, dečji razvoj se odvija kroz različite faze koje karakteriše specifičan način mišljenja i percepcije sveta oko sebe.

U najmlađem uzrastu, koje on naziva senzomotoričkom fazom (od rođenja do oko 2 godine), deca su fokusirana na istraživanje sveta kroz svoja čula i fizičko iskustvo. S obzirom da u tom uzrastu većina dece još uvek ne govori, opravdano je da pokazuju onu benignu agresiju.

Iako Pijaže ne istražuje agresiju direktno u ovim ranim fazama, može se pretpostaviti da deca u tom uzrastu mogu pokazivati agresivno ponašanje kao deo svog razvojnog procesa. Na primer, deca mogu reagovati agresivno kada su frustrirana ili kada im je potrebno izraziti neke osnovne potrebe. Važno je napomenuti da je Pijaže bio više fokusiran na kognitivni aspekt dečjeg razvoja, kao što su razvoj percepcije, razmišljanja i rešavanja problema, nego na emocionalne aspekte kao što je agresija. Međutim, njegove teorije o dečjem razvoju i šema formiranju mogu pružiti uvid u dečje ponašanje, uključujući i agresivno ponašanje u najmlađem uzrastu. Po njemu možemo zaključiti da dete do tri godine ne može biti štetno agresivno, zato što se logika još nije razvila. Dete u tom uzrastu može pokazivati neki vid agresije kao metodu samoodbrane ili način na koji nešto želi da dobije.

Važno je prepoznati posle treće godine kod deteta da li teži da razvije štetnu agresiju. I ukoliko vidimo da se agresivno ponašanje manifestuje na svakodnevne životne aktivnosti, potrebno je obratiti se stručnom licu ili primeniti tehnike iz edukativne literature i sprečiti dalji razvoj.

Autor teksta: Bojana Stankovié
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, mozete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stankovic). Za koriscenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla:
edurazvoj@gmail.com

Knjigu „Deca uče od nas“, možete poručiti pitem našeg sajta, ili je potražiti u knjižarama – Vulkan, Laguna, Delfi i Makart.aguna, Vulkan, Makart