Postoje ljudi koji su fizički porasli, ali nisu postali odrasli i samostalni. Samostalnost kod dece razvija se od najranijeg uzrasta, a roditelji imaju ključnu ulogu u tom procesu. Ipak, neki ljudi ni u odraslom dobu nisu stekli sposobnost da samostalno donose odluke i preuzmu odgovornost za sopstveni život.
Kako roditelji utiču na samostalnost kod dece?
Nažalost, sve potiče iz kuće. Neki roditelji deci pregledaju domaće zadatke sve do maturskih ispita. Postoje studenti koji ni ne znaju zašto studiraju i šta žele… Kažu: „Pa roditelji me teraju.“
Ta deca odrastaju u radno sposobne, ali nesamostalne muškarce i žene, koje mame vode kod lekara jer su zbunjeni i ne znaju gde treba da predaju knjižicu ili karton, ispred koje ordinacije da čekaju, niti ko je uopšte njihov lekar.
A takva osoba sutra treba da stvori svoju porodicu, odgaja svoje dete i brine o životnim potrebama.
Porastao i odrastao nikako nisu ni slični, a kamoli isti pojmovi.
Ako deci svakodnevno činimo usluge poput: „Mama, daj mi vodu, sipaj mi sok, dodaj mi ovo ili ono…“, ona nesvesno postaju nesamostalna, ne razvijaju dovoljno svoje veštine i sposobnosti i sve više se oslanjaju na druge.
Najvažnija misija roditelja jeste da nauče dete da bude samostalno!
Zašto je nekim roditeljima važno da deca nisu samostalna?
U čemu je njihova korist?
Korist je vrlo jednostavna. Roditelji u tom slučaju dobijaju potvrdu svoje izvanredne vrednosti, važnosti i nezamenljivosti.
–Ana Bikova
To im je veoma važno ako nemaju izgrađeno uverenje o sopstvenoj vrednosti.
„Oni ne mogu ništa bez mene“, a dete zaista stiče utisak da nije sposobno da bilo šta samo uradi.
Zavisnost od deteta navodi nas da i dete činimo zavisnim. Jer ako dete ništa ne može samo, to znači da će celog života zavisiti od moje reči i mojih dela. To znači da ja nikada neću ostati sama.
U praksi postoji veoma mnogo ovakvih primera, pogotovo u odnosu majka–sin.
Jedna od najvažnijih misija roditelja jeste da nauče dete da bude samostalno!
Razvoj samostalnosti kod dece od najranijeg uzrasta
Samostalnost kod dece gradi se još u najmlađem uzrastu, tako što im se daju zadaci koji odgovaraju njihovim godinama i sposobnostima. Deci se pruža prilika da razviju osećaj odgovornosti tako što će pokupiti igračke, srediti svoju sobu, samostalno rešiti neki zadatak i voditi računa o domaćim zadacima i svojim obavezama.
Samostalan čovek zna šta želi i zna kako to može da postigne. On je nezavisan.
Psihološki zdrava ličnost sposobna je da samostalno donosi odluke. Bile one dobre ili loše, to je njen izbor u datom trenutku.
Samostalnost kod dece gradi se još u najmlađem uzrastu, tako što im se daju zadaci koji odgovaraju njihovom uzrastu i sposobnostima.
Deci se pruža prilika da razviju osećaj odgovornosti tako što će pokupiti igračke, srediti svoju sobu, samostalno rešiti neki zadatak i voditi računa o domaćim zadacima i svojim obavezama.
Preterana zaštita i nepotrebna briga o deci školskog uzrasta samo ih čine manje sposobnom za samostalno donošenje odluka i razmišljanje. Jer zašto bi razmišljala kada postoji neko ko će to raditi umesto njih?
Takva deca sutra mogu postati nesigurna pred brojnim izazovima koje život donosi. Često se oslanjaju na tuđa mišljenja i postupke, umesto da razvijaju sopstvene stavove i sposobnost odlučivanja.
Zašto bi samostalna žena želela pored sebe muškarca koji je navikao da mu drugi, najčešće mama, sve rešavaju? Ona želi da bude prvenstveno supruga, a ne majka svom partneru.
Zapitajmo se: Da li smo samo porasli ili smo i porasli i odrasli?
