Zašto deca emocionalno stradaju je pitanje koje su naši čuveni psiholozi, psihoanalitičari, filozofi analizirali. Njihovo prošireno psiholško – medicinsko pitanje glasilo bi: da li sva deca stradaju i kako, duševno ili fizički ili na oba načina, i koliko su roditeljske naučene ili stečene navike tome doprinele.
Neko dete se rodi sa manom (deformitetom) i to vidljivom, na glavi, licu, telu ili nevidljivom: srčane mane, nedostatak nekog organa, itd… Nekom detetu tokom trudnoće majke (embriogeneza), može da se otkrije urođeni tumor.
Zašto se neka deca rađaju sa nekom manom, rđavim nasleđem ili nekom značajnijom greškom roditelja?
Većina stručnjaka: pedijatri, neutralni istraživači, stručnjaci za prenatalnu psihologiju će reći da se odigrao „nesrećni slučaj“ pri rođenju deteta, a krivci mogu biti geni ili uticaj okolnosti tokom trudnoće.
Što se tiče gena, to ćemo ostaviti molekularnim biolozima da istražuju aktivaciju i prenos gena na novorođenče, a ja ću se ovde fokusirati na drugi deo najčešćeg odgovora stručnjaka, a to je uticaj i ponašanje okoline (majke) tokom trudnoće koje dete može steći.
Naš priznati neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof Vladeta Jerotić, u svojoj knjizi o porodici baš na ovu temu govori o poreklu slučaja i pita se da li slučaj uopšte postoji. Da li je slučajna osobina, slučajni događaji, slučajni izbor partnera uticao na zdravlje deteta.
Stručnjaci sa velikim iskustvom retko ili nikada neće doneti neki površni ili stereotipni odgovor bez dublje analize kao što je nasleđe, prenatalni život embriona, tj. fetusa, kao i lični život roditelja pre, za vreme i posle začeća deteta.
Naučnici danas postavljaju sledeća pitanja:
- Postoje li znaci po kojima se može raspoznati da su čulni organi u stanju da prime spoljašnje sadržaje? Od kada i u kojoj meri?
- Da li se spoljašnje draži „magacioniraju“ u neku vrstu pamćenja?
- Postoji li neka vrsta svesti kod fetusa?
- Koliko sve to utiče na zdravo rođeno dete?
Neka deca se rađaju sa naučenim karakternim osobinama koje se mogu manifestovati kroz ponašanje. Da li se to ponašanje nekako kreiralo još dok je beba bila u stomaku pod uticajem dešavanja iz bebinog okruženja? Smatra se da nesrećni slučajevi majke, kao što je neka vrsta bolesti, pokušaj nasilnog prekidanja trudnoće ili neželjeno dete, se mogu odraziti na zdravlje deteta i doprineti stvaranju psihičkih smetnji još u njegovom detinjstvu ili kasnije.
„Ako dete u majčinoj utrobi ima osećaj da nije željeno i da zbog toga ne dobija dovoljno topline i ljubavi od majke, teško se u njemu može razviti „prapoverenje“, tako ga je nazvao Erik Erikson – danski psihoanalitičar.
Zašto bi značaj prenatalnog doba bio tako presudan za kasniji život deteta, čoveka?
Zato što je nerođeno dete, pogotovo u prvim mesecima trudnoće, veoma nezaštićeno i zato se kod njega utiskuju duboke smetnje koje majka doživljava. Zato je važno da se sa majkama bude veoma pažljivo. Što je majka izloženija psihičkim ili fizičkim torturama pre začeća i tokom trudnoće, zaštitni omotač, za koji se misli da štiti bebu od spoljašnjih uticaja, u ovom slučaju je neće zaštititi, već će uticati na zdravstveno stanje deteta posle rođenja.
Dr Mihael Balint je nazvao ove rane smetnje „osnovnim smetnjama“ koje utiču na ponašanje deteta. To nam daje za pravo da možemo konstatovati da naša pretpostavka može biti tačna, a to je da li je agresija endogena (urođena) ili je neka vrsta reakcione tvorevine (nastala usled nekih okolnosti) i da li se dete može roditi sa agresivnim ili pasivnim stanjem.
Najvažnije pitanje prenatalne psihologije bilo je kada počinju stvarno lična iskustva deteta.
Helena Dojc, psihoanalitičarka koja se bavila psihologijom žena (majki), pokazala nam je sa koliko ambivalencije žena najčešće prihvata svoje stanje u trudnoći.
Ukoliko je majka obrazovanija, fokusirana na lični i profesionalni razvoj, utoliko teže prihvata trudnoću koja je čini manje aktivnom. Nesigurne žene u trudnoći se osećaju bolje nego pre. Koleracija između obima majčinog negativnog stava prema trudnoći i upadljivosti ponašanja novorođenčeta mogla je biti statistički dokazana.
Kojim putem majka zapravo šalje detetu poruke?
Prijemna stanica deteta je mezodijencefalon (srednji mozak), gde se nalaze centri za regulisanje važnih funkcija i integracija somatskog i psihičkog. Tri načina za komunikaciju majke sa detetom:
- Fiziološka komunikacija – npr. kada je majka preplavljena strahom menja se biohemija (raste adrenalin u krvi), biohemija straha preplavljuje i fetus i dete tada uči strah, ne intelektualno i svesno, ali uči da su određena osećanja povezana sa određenim izlučivanjem hormona i obratno. Nažalost, u medicini je poznato da jak stres može dovesti do pobačaja ili do prevremenog porođaja.
- Empatična komunikacija – naučno se najteže dokazuje, ali se može eksperimentalno ogledati kroz neželjenu trudnoću od strane majke, koja polusvesno zanemaruje svoju trudnoću i fetus izlaže rizicima kao što su alkohol, pušenje i droga.
Istraživanja nam kazuju da postoje 4 tipa majki u trudnoći:
„Idealna majka“ – koja svesno i nesvesno želi dete,
„Hladna majka“ – koja svesno ne želi dete, a nesvesno ga želi,
„Ambivalentna majka“ – koja želi svesno dete, ali nesvesno ga ne želi,
„Katastrofalna majka“ – koja dete odbija i svesno i nesvesno.
3. Komunikacija preko ponašanja – ova pojava je suštinski nedokaziva u potpunosti, jer mnogi ne mogu da povežu spoljašnje ponašanje majke sa unutrašnjosti, tj. fetusom. Iz razloga što misle da fetus čuva omotač od spoljašnjih uticaja. To je donekle tačno, ali ga ne čuva od emocija i fizičkih spoljašnjih aktivnosti (agresije, fizičkog uznemiravanja majke, psihičkog uznemiravanja majke…).
Naš poznati akademik, psihlog Vladeta Jerotić, objašnjava činjenice da je sam početak deteta obeležen oštrim dualitetom zbivanja, koji se sastoji od gotovo apsolutne zavisnosti od majke, kasnije od okoline i potrebom za traženjem sopstvenog identiteta, odnosno individulnog JA. Ali prvenstveno pri rođenju dete je zavisno od majke i majkinih navika koje su se ispoljavale tokom trudnoće. Nažalost, postoje brojni slučajevi u kojima je stepen frustracije tokom same trudnoće, pa i u ranom detinjstvu, bio toliko jak da je i količina slobodne, lebdeće agresivne energije postala tako velika da direktno ugrožava stvaranje samostalne i emocionalno zrele ličnosti.
„Agresija je nastala iz nemoći, a nemoćan čovek je u stanju sve da uništi“.
Ovim tekstom sam htela sam da pokažem koliko je značajan začetak bebe za razvoj i pre same trudnoće, koliko je prenatalno stanje podjednako važno kao postnatalno stanje. I da se ipak neke navike mogu i naučiti, steći i razviti kod dece i tokom same trudnoće, jer deca uče i oponašajući majčina osećanja i u stomaku.
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
