Često smo svedoci, kako vršnjačkog nasilja, tako i drugih vrsta nasilničkog ponašanja. Za izvršenje nasilja je odgovoran nagon – emocija bes, koja se u većini slučajeva aktivira izazvana nečim iz spoljašnje sredine.
Definicija mehanizma odbrane – to su tehnike, sredstva kojima se služi ego da bi izbegao neku opasnost, spoljašnju ili unutrašnju, da bi „razrešio“ neprijatni konflikt i da bi se zaštitio od ugrožavanja samopoštovanja ličnosti.
Jedan od čestih mehanizama odbrane pored potiskivanja, projekcije, sublimacije, racionalizacije i drugih, jeste i mehanizam odbrane – identifikacija sa agresorom.
Identifikacija sa agresorom – ovaj neobičan mehanizam odbrane sastoji se u poistovećivanju subjekta sa nekim opasnim objektom, od koga on inače strahuje, a cilj mu je da se taj strah ukloni ili bar malo ublaži. Identifikacija sa agresorom se najčešće javlja kod male dece koja se osećaju ugroženom, a bespomoćna su.
Na primer, u ruralnim zemljama, nekim delovima favela gde je dosta dece predškolskog uzrasta izloženo opasnosti koja vreba u njihovoj okolini, kako bi se zaštitila od potencijalne opasnosti i drugih agresora, deca sama pribegavaju ovom mehanizmu odbrane oponašajući i identifikujući se sa agresorom.
Principi po kojim deluje ovaj mehanizam odbrane u suštini je isti onaj koji je otkrio Sigmund Frojd u delu „S one strane principa zadovoljstva“ kada je analizirao dečiju igru u kojoj se ponavljaju, za njih, traumatski doživljaji (odlazak majke, intervencija zubara), a to je prelazak iz pasivnog u aktivno stanje.
U slučaju poistovećivanja sa neprijateljskom osobom, malo dete nastoji da pobedi svoj strah tako što će oponašanjem osoba agresora izmeniti sebe i postati mu sličan
Oponašanjem agresora, preuzimanjem njegovih atributa ili njegove agresije, dete se istovremeno od nekoga kome se preti pretvara u nekoga ko preti.
Kao primer identifikacije sa agresorom Ana Frojd navodi jednog učenika koji se plašio učitelja, te kada bi ga učitelj prozvao učenik bi oponašao grimase i pokrete učitelja. Učitelj je mislio da dete ne može da prihvati prekor ili da možda ima neke tikove. Međutim, kroz analitičku terapiju ovog deteta pokazalo se da učenik nije svesno ni voljno karikirao učiteljevo ponašanje, već se radilo o jednom nevoljnom, spontanom i nesvesnom procesu identifikacije u kojem se kao uzor uzima agresor, tj. nastavnik, koji izaziva strah kod učenika.
Jedna druga devojčica koja se plašila duhova nije smela da prođe kroz predsoblje. Svoj strah uspeva da pobedi tako što se i sama pretvara da je duh kojeg se ona boji. Svom mlađem bratu otkriva tajnu trijumfa: „Ne treba da se plašiš u predsoblju. Treba samo da se praviš kao da si i sam duh koji može da se pojavi pred tobom“.
Psihoanaliza dece ima imanentne teškoće, zato što su deca nepogodna za psihoanalitičku proceduru. Njihovo ponašanje je kontraindikovano jer su deca realno zavisna od roditelja, nedostaje im sposobnost i kritički uvid u sebe, teško sarađuju, nisu u stanju da verbalizuju svoje teškoće i ne mogu se podvrći pravilu slobodnog asociranja.
Deca nemaju svoje iskustvo jer ono dosta zavisi od iskustva i stanja roditelja
Većina dece i odraslih pribegava nekim od mehanizama odbrane kako bi izbeglo neki vid opasnosti i kako bi se zaštitilo od ugrožavanja samopoštovanja ličnosti. Poznato je da se osoba od nagona i afekta ne može spasiti bekstvom te joj preostaju kao način rešavanja neprijatne situacije mehanizmi odbrane.
Odbrana od unutrašnje opasnosti, odnosno od navale nagonskih impulsa vrši se ili distanciranjem ega od njih putem njihovog izlučivanja u nesvesno (potiskivanje) ili u spoljašnju sredinu (projekcija) ili njihovim modifikovanjem na takav način da postanu prihvatljivi (racionalizacija, reaktivna formacija).
Mehanizmi odbrane pripadaju nesvesnom delu ega
Ego uvek oseća opasnost upad nagona iz ida, ali razlog zbog kojeg se plaši prodora mogu biti trojaki. Najstariji razlog straha je „strah od samog nagona“, tačnije od jačine, prekomernog intenziteta nagona. Ego koji ima urođenu averziju prema nagonima, plaši se da će ga nagonske pobude iz ida savladati, preplaviti i da neće biti u stanju da ih kontroliše.
Drugi strah je „strah od spoljašnje stvarnosti“, kada se dete plaši naleta nagona, zbog toga što mu osoba koja ga odgaja brani da ispolji zadovoljenje nagona.
Treća, najmlađa vrsta straha je „strah od super – ega, što se doživljava kao osećanje krivice. U ovom slučaju ego stupa u borbu sa nekim nagonom, ne zato što se plaši samog tog nagona, nego pre svega zato što to traži njemu nadređena instanca – super – ego, koji zabranjuje zadovoljenje tog nagona. – odlomak iz knjige „Mehanizmi odbrane“ Ana Frojd
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
