U kom uzrastu naše dete ulazi u pubertet?
Već sa jedanaest godina se osećaju naznake, dok sa trinaest godina je naše dete već uveliko zašlo u pubertet.
Da li vam se nekad dogodilo da ne vidite izlaz iz nekih situacija sa svojim adolescentom, da ne znate šta je najpametnije reći ili uraditi, kako se postaviti, da li uopšte reagovati i na koji način?
Današnja deca dosta ranije ulaze u pubertet. Razlozi za to su višestruki. Dosta spoljašnjih faktora ima uticaj na to kada će i kako dete proći fazu puberteta.
Dete koje je zagazilo u pubertet se nalazi u najzdravijoj, ali i najtežoj životnoj dobi u kojoj se suočava sa mnoštvom izazova, dobrih i loših. Deca u periodu puberteta prolaze kroz emotivni rolerkoster i zaista im je dosta teško da se sami nose sa tim naglim promenama emocija, koje nekada i ne zavise samo od njih.
Koliko god nama (roditeljima) to delovalo teško, verujte, deci je mnogo teže
Deca, kao i mi odrasli, u periodu puberteta već imaju svoj ritam, senzibilitet i izgrađen karakter. Što se tiče samog vaspitanja, u tom uzrastu može biti kasno. U uzrastu od 11,12 godina kada nastupi nagla promena, kako mentalnog sklopa, tako i telesnog, tj. u telu jednog pubertetlije, mnogo je važno da mi roditelji budemo svesni da smo im tada potrebni kao podrška, možda čak i više nego kada su bili mlađi.
U ovom periodu deca su veoma osetljiva. Društvo ih pritiska gomilom, nekih njima, novih informacija i ukoliko se mi roditelji ne postavimo kao neko ko će im biti uvek dostupan za sva pitanja koja ih tište, može se dogoditi da deca, tragajući za odgovorima koja ih interesuju, pođu lošim putem.
Nije lako biti svedok patnje svog deteta
Moja profesija je takva da su mi u fokusu isključivo deca predškolskog uzrasta, međutim, period puberteta mi je takođe blizak, što zbog teorijskog i praktičnog istraživanja kojima se bavim, što zbog toga što imam zadovoljstvo da i lično prolazim kroz pubertet sa svojom ćerkom.
Provodeći vreme sa njom i posmatrajući je uvidela sam koliko je osetljivija i ranjivija nego ranije. Pored fizičke promene izgleda, naglog rasta, pojave bubuljica, ali i povremenih zaboravljanja vanškolskih obaveza, moje dete sada ima potrebu da svako veče nas dve imamo naše razgovore pred spavanje. Ranije to nije bilo tako.
Ukoliko roditelj izbegava bliskost sa detetom koje je u pubertetu i sklanja mu se sa puta, dete će se osetiti odbačenim, počeće da stvara drugačiju, lošu sliku o sebi.
Period puberteta je period kada deca počinju da se osamostaljuju, da se zatvaraju u svoje sobe, nekad nekontrolisano viču ili jako zalupe vratima. Uglavnom se navedene situacije opisuju kao prirodne za pubertet. Ipak, to ne znači da bi trebalo da ih opravadavamo, ne reagujemo na njih i tretiramo kao normalne.
Ono što nikako ne smemo da zaboravimo, a ko ne zna neka nauči, je da svaka reakcija ima svoj uzrok.
Ako se ne pozabavimo uzrocima određenog ponašanja, isti ti uzroci proizvodiće iste posledice, pa su naši pokušaji da promenimo određeno ponašanje deteta osuđeni na neuspeh.
Psihoanalitičari objašnjavaju šta se sve dešava u mozgu jednog adolescenta, kroz kakve promene prolazi, kao i na koji način pokušati kontrolisati nešto što izgleda nekontrolisano samo po sebi.
Telo i um pubertetlije, gde spadaju i srce i mozak, liči na jedno veliko gradilište na kome se nalazi sve što je potrebno od materijala kako bi se izgradila sigurna, kvalitetna i bezbedna zgrada, samo što je sve pomešano, razbacano tako da se ne zna odakle da se počne i sa čime.
Period puberteta je period kada dete prelazi iz detinjstva u zrelo doba. Taj prelazni period je za njih jako stresan jer se susreću sa mnogo novih izazova i ne znaju kako na njih da reaguju.
Obzirom da je pubertet novo životno doba za njih, pokušajmo da ih razumemo, čak i kada preburno reaguju ili uopšte ne reaguju na neke situacije.
Zaista, sada smo im potrebniji nego ikad. U ovom periodu razvoja deca prolaze kroz niz izazova koji mogu biti itekako opasni. Ne mislim da treba da budemo policajci našoj deci, ali budimo nešto kao tajni agenti. Posmatrajte njihove promene ponašanja, kontrolišite okolinu u kojoj se kreću, razgovarajte često sa njima o školi, obavezama koje imaju, prijateljima, zaljubljivanju… Moramo im dati do znanja da smo tu, da smo im podrška i da uvek mogu da nas pitaju o svemu što ih zanima. Deci su u tom uzrastu potrebne informacije, pa ukoliko ih ne dobiju od roditelja, potražiće ih negde drugde. Često to bude “ulica”.
Pokušajte da se setite kako je vama bilo kad ste prolazili kroz pubertet
Ponekad i mi roditelji preterano reagujemo na određene dečije postupke, a to je uglavnom povezano sa nagomilanom tenzijom koja se kod nekih ljudi sakuplja celi život. Nemoć nad situacijom i gubitak kontrole pokreću stres u našem mozgu i dolazi do napada na naše dete koje je u pubertetu.
Nažalost, studije su dokazale da su u takvim slučajevima adolescenti dežurni krivci za sve roditeljske probleme. Što, naravno, nije tačno, ali roditelji koji ne znaju da izađu na kraj sa svojim problemima i sa stanjem puberteta svog deteta, uvek će okrivljivati adolescenta.
Adolescenciju roditelji često doživljavaju kao period koji treba preživeti. Postoje čak oformljena odeljenja stručnjaka za savet roditeljima, kao i za razgovore sa tinejdžerima. Ukoliko zaista ne možete da se edukujete uz pomoć edu-priručnika na ovu temu i time olakšate proces prolaženja kroz ovu fazu odrastanja svog deteta, slobodno pronađite stručnu pomoć i konsultujte se sa stručnjacima šta da primenite u svom ponašanju i na koji način da to postignete kako bi svi zajedno lakše prošli fazu puberteta.
Ne treba zaboraviti da smo i mi odrasli nekada bili u pubertetu, da ni nama u tom periodu nije bilo lako, da smo i mi mislili da nas niko ne razume. Ne smemo zaboraviti da niko kroz pubertet nije prošao lako i neosetno.
Iza svakog ponašanja stoji “neka” namera
Česta stanja u kojima se deca mogu naći su: preterana nervoza, osećaj da je dosadno skoro sve što im se kaže da urade, nervira ih mlađi brat ili sestra, počinju da stvaraju neki svoj stil odevanja koji se možda roditeljima i ne dopada, česte promene frizura i boje kose, zaključavanje u sobi, provode dosta vremena na telefonu ili kompjuteru, česte promene ponasanja. Ovo jesu najčešća stanja u kojima se tinejdžeri nalaze, što ne znači da su i opravdana.
Tu sada nastupamo mi “tajni agenti”, da utvrdimo koje su namere i šta je uzrok takvog ponašanja. Najbolji prilaz tome je razgovor sa detetom, da dete stekne poverenje da smo “tu”, da smo uz njega. Naravno da nam dete nikada neće reći sve, ali ni ne treba da znamo sve. Nas treba da zanima stanje našeg deteta (mentalno, emocionalno), okolina u kojoj se naše dete kreće i šta svakodnevno radi.
Ako si popularan, ne znači da te vole
Često se dešava da dete trpi od strane društva. U tom uzrastu im je veoma važno da su popularni u školi. Poznata vam je ona rečenica: “Mama, ne blamiraj me i ne zovi me više ‘bebo’ pred drugarima”. Nažalost, među dečacima popularnost se često postiže ukoliko dete radi neke zabranjene stvari i onda mu se druga deca dive i on je kao popularan. Dosta dece u tom uzrastu proživljava i zlostavljanja od strane drugara. Mnoga deca teže da se dopadnu drugima i da budu prihvatljiva u društvu i zbog toga rade stvari koje možda ne žele da rade, kako ne bi trpela maltretiranje u školi, ponižavanje, ruganje, lično proganjanje i proganjanje putem društvenih mreža.
Devojčice u pubertetu ponekad mogu biti i gore od dečaka, ali to nije u njihovoj prirodi, one su samo izazvane od strane društva da bi sebi obezbedile društveni status. One nikada ne bi želele da povrede, ali ta potreba za pripadnočću i svojim mestom u grupi, može da potisne prirodnu empatiju. Nažalost, kroz pubertet bolje prolaze deca koja imaju izgrađene jače karakterne osobine, što ne znači da su ta deca bolja.
Psihoanalitičari bi stručno to definisali kao “pojačanu reaktivnost amigdale, smanjena empatija, borba za dominantnim položajem i osvajanjem društvenog statusa u kombinaciji s testosteronom i prefrontalnim oblastima u zamahu restrukturiranja = eksplozivni koktel.”
Kada su deca pod stresom ona usmeravaju agresiju spram druge osobe. To je prirodno izazvana pojava koju i mi odrasli koristimo. Međutim, nama je lakše jer ukoliko se bavimo ličnim razvojem možemo da savladamo i kontrolišemo stanje stresa, dok je kod dece to nemoguće u tom uzrastu.
Sve ovo gore navedeno kod dece može ostaviti trajne posledice kako mentalne tako i emocionalne.
Nesigurnost, tenzije, agresivnost, usamljenost
Deca u tom uzrastu teže da budu prihvaćena u društvu i spremna su da urade sve kako bi to postigla. Zbog toga je neophodno biti uključen u svakodnevna dešavanja u životu svog tinejdžera i pratiti njegove reakcije. Najgore što može da se dogodi svakom tinejdžeru je da bude odbačen tj. da nema drugare. To se odražava na fiziolšski i psihološki aspekt. Odbačenost od društva može dovesti do gubitka samopouzdanja. Činjenica je kada ne možemo da izbegnemo bol, podleći ćemo mu. Mozak to tumači ovako: ja sam inferioran, niko me ne voli. Nažalost, to verovanje se može usaditi na duže staze.
U današnjoj eri tehnologije prolazak kroz pubertet je znatno otežan. Deca koja izbegavaju druženje sa drugarima da ne bi bila izložena verbalnom maltretiranju i ponižavanju, pribegavaju druženju putem društvenih mreža. Ta deca nisu svesna da time mnogo više podležu zlostavljanju jer je danas dosta aktuelan i vid proganjanja na društvenim mrežama. Takođe, može se razviti i strah od druženja sa drugarima što može izazvati asocijalnost kod deteta.
Dešavalo se da deca koja baš i nemaju bliski odnos sa roditeljima tokom puberteta zalutaju na drugu, lošiju stranu i tek kada pljosnu nosem o pod tad se pojave roditelji čudeći se i pitajući se kako je moguće da su toliko propustili u odgajanju svog deteta. U takvim situacijama često pomisle ili izgovore naglas rečenicu “mi naše dete ne prepoznajemo’. Ko treba bolje da poznaje naše dete od nas samih?!
Kako pomoći svom detetu da prođe lakše kroz pubertet?
Ljubav, podrška i svakodnevni zagrljaji, otvorena komunikacija. Interesujte se za detetove svakodnevne obaveze, vanškolske i školske, pričajte sa njima o drugarima, željama, ambicijama, potrudite se da vas zanima šta vaše dete misli i kako doživljava život i okolinu u tim godinama. Verujte mi, dosta toga novog ćete čuti, a ono što je najvažnije, dete će osetiti da može da vam veruje i deli sa vama neke svoje tajne, da niste na suprotnoj strani od njega, već uz njega, da ste TU.
‘Grljenje povećava nivo “ljubavnog hormona” oksicotina. Samo 20 sekundi grljenja smanjuje stres i krvni pritisak, ublažava depresiju i strah.’ Grlite svoju decu što više, što duže i što snažnije možete. A u međuvremenu pročitati moj tekst o tipovima ličnosti vaše dece i saznati kako na osnovu tipa ličnosti najbolje prići vašem detetu i pomoći mu da lakše prođe svoje školske dane.
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mejl: edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima. Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
