Većina nas je bar jednom u životu pomislila kako je način života deteta unapred određen genetskim nasleđem, da su uspeh, sreća, bolesti, karakterne osobine, deo naših gena koje smo nasledili i na koje ne možemo da utičemo. Tako je kako je…
Možda bismo i dalje bili uvereni da su geni krivi za naše uspehe ili neuspehe i uspehe ili neuspehe naše dece, da još davne 1942. godine nije započeo razvoj nove biologije – Epigenetike.
Reč Epigenetika potiče od grčke reči, a označava „izvan“, nešto što se nalazi vani. Proučavalac epigenetike je Brus Lipton, poznati molekularni biolog, koji je i sam verovao da je njegova nesreća uzrokovana genetikom sve dok nije otkrio uticaj epigenetike na gene.
Epigenetika je sve ono što se dešava izvan gena. Ona je svuda oko nas spolja – šta jedemo, sa kime komuniciramo, kada i kako spavamo, kako i koliko vežbamo, gde i sa kime živimo, kako starimo…
Spoljni faktori kontrolišu kako će se naši geni ponašati. Ako neko dete ima predodređene talente za uspeh iz neke oblasti, uspeh se neće desiti sam od sebe, on će se desiti ukoliko se svakodnevno podstiče talenat, tj. ukoliko se svakodnevno geni aktiviraju, u suprotnom, dolazi do neaktivacije naslednog gena za uspeh.
Ako se dve bebe zamene na rođenju, u dve porodice različitih intelektualnih sposobnosti, i kod jedne i kod druge bebe će se razviti sposobnosti koje će kontrolisati okolina, a ne genetski nasledni faktori.
Lipton objašnjava da sve ono što se nalazi izvan gena označava reakcije u našem telu podstaknute iz spoljašnje okoline i kontroliše gene, tj. aktiviraju ih ili ih ne aktiviraju.
Sve je u okolini, glupane!
Otkriće Brusa Liptona je da se genetsko nasleđe (talenti, bolesti, osobine…) uključuje ili isključuje tek kada se dobije podsticaj iz spoljašnje okoline.
Npr. kola pokreće ključ, ali ako samo stavite ključ u kola ona neće krenuti jer je potreban „okidač“ da bi se kola aktivirala, tako je isto i sa genima. Neko može imati genetske predispozicije za neku vrstu bolesti, ali ako vodi računa o svom zdravlju možda se nikada bolest neće aktivirati.
Koliku ulogu igra „okolina“ u životu dece, šta sve spada pod nju i koliko utiče na njihov uspeh ili neuspeh, pokušaću da objasnim u daljem tekstu.
Živimo u modernom digitalnom dobu u kome je skoro nemoguće funkcionisati bez interneta. Nekako imam utisak da nam je internet postao potreban koliko i vazduh. Kao što znamo, internet ima svoje prednosti, ali i svoje mane, pogotovo za decu, jer on može pozitivno i negativno uticati na dečiji razvoj.
S obzirom da je internet danas preka potreba u životu odraslih, a očigledno i dece, moramo da ga posmatramo kao jednog od važnijeg spoljnog faktora “okoline” koji kontroliše gene dece.
“Okolina” podstiče osećaje i misli, čime se stvaraju signali koji preko receptora prodiru u ćeliju do jezgra u kojem stvaraju hemijske promene u genima.
Postavlja se pitanje, da li geni određuju sudbinu deteta ili su ipak za to odgovorni spoljašnji faktori, tj. “okolina”.
Epigenetski signali ključni su prekidači koji odlučuju hoće li se geni aktivirati i biti pročitani ili će ostati nepročitani.
“Mi nismo žrtve svojih gena, već gospodari sopstvene sudbine, sposobni da kreiramo živote prepune mira, sreće, ljubavi i uspeha” – Dr Brus Lipton
Ako nam statistika kazuje da nam je preko 75% dece dnevno izloženo sadržajima na internetu, da li to znači da deci internet kontroliše aktivaciju ili neaktivaciju gena?
U pitanju je okolina, glupane!
Irv Konisberk, besprekorni naučnik, ćelijski biolog, tvrdio je da kada ćelija postaje bolesna, ne traži se razlog u samoj ćeliji, već u njenoj okolini i spoljašnjim uzrocima. Kada bi se popravilo stanje okoline, ove bolesne ćelije bi se revitalizovale.
Da li je tako i sa decom? Da li će se dete revitalizovati ako umanjimo negativne faktore iz okoline?
Spoljašnji faktori utiču na naše misli, a naše misli kreiraju naše ponašanje. Na isti način fonkcionišu i deca, i zbog toga je neophodna uključenost roditelja kako bi se upoznali sa “okolinom” svoga deteta. Jedino tako će roditelji moći da prepoznaju promene u ponašanju svoje dece.
Fundamentalna ponašanja, verovanje, stavovi koje opažamo kod roditelja postaju „ukorenjeni“ kao sinaptički putevi u dečijem podsvesnom umu. Kad se jednom programiraju u podsvest, oni kontrolišu biologiju deteta do kraja života – osim ako u nekom trenutku dete samo ne poželi da se reprogramira kroz lični razvoj.
Ako nam statistika kazuje da je veliki procenat dece zavisno od digitalnih uređaja i interneta, koji mogu negativno uticati na promenu ponašanja deteta, da li procesom „digitalnog detoksa“ dete može da se reprogramira, tj. da se vrati u normalno emocionalno i mentalno stanje?
Sigmund Frojd, poznati psihijatar i tvorac psihoanalize, izučavao je stanje i značaj podsvesnog uma i dokazao da je podsvesni um mnogo dominantniji u odnosu na svesni um.
Veći deo svakodnevnih aktivnosti čovek radi iz nesvesnog, tj. podsvesnog uma.
Zato je važno šta ubacujemo u naš um. Zato je važna „okolina“.
„Podsvesni um, jedan od najmoćnijih procesora informacija za koje znamo, posmatra i svest oko nas i unutrašnju svest tela, čita znakove iz okoline i odmah pokreće prethodno (naučena) ponašanja i sve to bez znanja svesnog uma.“ – Brus Lipton
Moderna biologija objašnjava uticaj „okoline“ na kontrolu gena takozvana „Epigenetika“. Psihonalaliza objašnjava značaj podsvesnog uma na život čoveka koji zavisi takođe od „okoline“.
Zaključak bi glasio: Okolina je odgovorna za emocionalno i mentalno stanje deteta, pa se pitam ko je odgovoran za „okolinu“ deteta.
Okolina su: porodica, škola, internet.
Da li je sudbina dece u rukama okoline i koliko smo mi roditelji moćni da kontrolišemo dečiju okolinu (internet)?
Autor teksta: Bojana Stanković
Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail edurazvoj@gmail.com
Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: edurazvoj@gmail.com
