Porodični život igra važnu ulogu u oblikovanju fizičkog, mentalnog i emocionalnog zdravlja dece.
Danijel Goleman
U poslednjih nekoliko godina, istraživanja su pokazala da porodična dinamika i okruženje značajno utiču na razvoj dece, toliko su dominantna da imaju moć menjanja gena – epigenetika.
Dečiji mozak je programiran da raste i da se razvija. U periodu sazrevanja sve glavne figure u detetovom životu – roditelji, braća, sestre, rodbina, bebi siterke, vrtić, škola – postaju aktivni učesnici u razvoju dečijeg mozga time što stvaraju socijalnu i emocionalnu mešavinu koja podstiče razvoj neurona.
Kao biljka koja se prilagođava plodnoj ili ispošćenoj zemlji, tako se i detetov mozak oblikuje tako da se uklopi u svoju socijalnu ekologiju, posebno u emocionalnu klimu koju stvaraju glavni ljudi u detetovom životu.
Socijalna epigenetika proširuje spektar onoga što regulišu neki geni tako da on obuhvata i odnose.
Stručnjaci za socijalnu epigenetiku objašnjavaju da se na usvojenom detetu može videti koliko usvojitelji utiču na dečije gene.
U jednom istraživanju o ratobornosti usvojene dece, upoređivana je porodična atmosfera u domu njihovih bioloških roditelja sa atmosferom u usvojiteljskim porodicama. Kad su decu rođenu u porodicama u kojima je bilo zabeleženog agresivnog, ratobornog nasilja usvojile miroljubive porodice, samo 13% usvojene dece ispoljavalo je, kad je poraslo, antisocijalne crte.
Ali kad su takva deca usvojena u „loše domove“ – porodice u kojima je postojala neobuzdana agresija – 45% dece je ispoljavalo agresivno ponašanje kada su odrasli.
Izgleda da porodični život i te kako menja aktivnost gena, i to ne samo gena za agresiju već i gena za veliki broj drugih osobina. Najveći uticaj na razvoj dece ima to koliko nege i ljubavi ili hladnog zanemarivanja dete dobija u najmlađem uzrastu.
Deca koja su dobro gajena i voljena imaju osećaj baze sigurnosti i moći će tu sigurnost da prenesu i na svoju decu. Majke čija će deca odrastati kao sigurne osobe pažljivije su i više se odazivaju na bebin plač, pokazuju više ljubavi i nežnosti.
Deca čije majke često nisu u sinhroničnosti s njima, bez česte mažnje i ispoljavanja nežnosti, ljubavi i pažnje, takva deca često ispoljavaju nesigurnost, bes i agresiju.
Ako majka ima običaj da se nameće, malo dete se s tim nosi tako što se zatvara u sebe, nastojeći da izbegne interakciju. Kad se čini da je majka nezainteresovana, beba reaguje bespomoćnom pasivnošću i nije u stanju da se poveže.
Takva deca odrastaju sa zarobljenim emocijama, nemaju visoko razvijenu empatiju, izbegavaju emocionalnu prisnost sa drugima.
Na kraju možemo zaključiti da je najraniji period dece i najvažniji period za izgradnju socijalno–emocionalno zdravog deteta. Važno je vladati ovakvim informacijama jer često roditelji prave greške iz neznanja ili primenjuju obrazac odgajanja svojih roditelja, ne znajući da možda takav odnos može negativno uticati na razvoj njihovog deteta.
Autor teksta – Bojana Stanković Stričević
