Kada govorimo o pojmu roditelj sociopata, ne mislimo nužno na kriminalce i nasilnike…
Kada čujete reč sociopata, verovatno, kao i ja, prvo pomislite na Hanibala, Tonija Soprana, Musolinija i njima slične. No, ovde govorimo o drugoj vrsti sociopate – onima koji ne krše zakon, ne vređaju otvoreno i ne ugrožavaju fizički druge.
To može biti vaša mama, tata, brat, sestra, komšija ili prijatelj. Oni se mogu skrivati ispod savršene „životne šminke“, glumeći najbolju osobu na svetu – upravo za vas.
Deca često mogu osetiti roditelja sociopatu, ali ne mogu razumeti značenje tog pojma.
Šta razlikuje sociopatu od „običnog“ roditelja?
Osnovna razlika između „normalnih“ ljudi i sociopata jeste nedostatak osećaja krivice. Kao da ne poseduju savest, kao da ne osećaju odgovornost za emocije drugih ljudi.
Sociopata može uvrediti, povrediti, uniziti dete (ili bilo koga u blizini), a da ne oseti apsolutno nikakvu krivicu, odgovornost – niti potrebu za izvinjenjem.
Empatija im je strana. Emocije drugih ne znače im ništa. Njihov emotivni sistem zasnovan je na kontroli – ako vas kontrolišu, mogu da osećaju „ljubav“. Ako to ne uspeju – preziru vas.
Takvi obrasci se često vide i u poznatim javnim ili holivudskim vezama.
Primer ponašanja
Kada se dogodi neki problem u školi ili van nje, roditelj sociopata reaguje nekontrolisanim besom. Umesto razumevanja, dete biva kažnjeno – možda neće smeti da večera, neće ići na trening, moraće da napiše rečenicu „Nikada neću to ponoviti više“ desetine puta. Emocionalna kazna je njihovo oružje. Jer empatiju – ne osećaju.
Dete kao roditelj
Ova vrsta roditelja ne dozvoljava detetu da bude dete. Umesto toga, dete postaje roditelj samom sebi, a često i svojoj braći i sestrama.
To su obično roditelji koji sami nisu želeli decu, ili su odrasli u disfunkcionalnim porodicama, gde su i sami bili emocionalno zanemareni ili zlostavljani. Sada, nesvesno ili svesno, prenose isti model ponašanja.
Šta se dešava kad dete prerano odraste?
Deca koja odrastaju u takvoj ulozi često kao odrasli osećaju dubok bes i tugu zbog izgubljenog detinjstva. U mnogim slučajevima, takve osobe ne žele svoju decu – jer su, u svom najvažnijem razvoju, bila uskraćena za priliku da budu deca.
O ovoj temi detaljno govori knjiga „Emocionalno zanemarivanje“.
Kako se to odražava na odrasle osobe?
Deca koja odrastaju uz emocionalno nezrele, manipulativne ili empatično hladne roditelje, u odraslom dobu mogu razviti razne obrasce ponašanja i unutrašnja stanja:
- osećaj praznine
- protivzavisnost (odbijanje bliskosti)
- nerealno samoprocenjivanje
- manjak saosećanja za sebe i druge
- samookrivljavanje
- alekstimija – nemogućnost prepoznavanja i izražavanja emocija
- oponašanje ponašanja roditelja (iako su ga mrzeli)
„Osećanja su gorivo života. Ako nismo napunili gorivo u detinjstvu, moramo se napuniti kao odrasle osobe. Inače ćemo se naći kako hodamo uokolo prazni.“
Emocionalna inteligencija se uči
U knjizi „Emocionalna inteligencija“ dr. Danijela Golemana, detaljno se opisuje život dece (koja sada žive kao odrasli), a koja tumaraju kroz život nesrećna, nesvesna svojih emocija i potreba.
On to stanje naziva niskom emocionalnom inteligencijom – odnosno emocionalnom zanemarenošću.
Roditelji su prvi učitelji emocionalne pismenosti. Ako je ta škola bila prazna, odrasla osoba mora sama da nauči kako da oseća, razume i izrazi emocije. Jer život bez osećanja nije život – to je preživljavanje.
Autor: Bojana Stanković
