Razvojna trauma predstavlja skup emocionalnih i psiholoških povreda koje se najčešće javljaju u najranijem detinjstvu. Najčešće nastaju kao posledica zanemarivanja, zlostavljanja ili preteranoj izloženosti nasilja nad detetom ili u prisustvu deteta. Ovakav vid trauma utiče na socijalni, emocionalni i kognitivni poremećaj u razvoju kod dece. Trauma može izazvati mnogo nedostataka tokom razvoja kao i uticati na kreiranje pogrešne slike zdravog sveta u očima deteta.
Kako nastaje razvojna trauma?
Ova vrsta traume se najčešće razvija u disfunkcionalnim porodicama u kojima je dete svakodnevno izloženo emocionalnim i mentalnim stresovima. Mozak deteta je izuzetno plastičan i podložan promenama. Trauma može dovesti do promena u neuronskim mrežama što direktno utiče na ponašanje deteta i njegovo emocionalno stanje. Deca uče oponašajući ono što vide i osećaju, njihova reakcija se najčešće realizuje na osnovu njihovih emocija u trenutku u kome se nalaze.
Ukoliko je dete često okruženo agresijom ono će nesvesno kroz interakciju sa drugom decom koristiti agresivnu komunikaciju.
Trauma nastaje kao napad ili napuštanje izazova borba – beg, dete tada ostaje zaglavljeno u adrenalizovanom stanju. Jedan svakidašnji primer ovoga se dešava kada je dete nakon škole napadnuto i povređeno od strane vršnjaka, ono može ostati u hipervilignom, uplašenom stanju sve dok neko ne učini nešto da ga uveri da više neće biti žrtva i dok mu neko ne pomogne da otpusti hiperaktivaciju u njegovom nervnom sistemu.
Ukoliko dete, kroz iskustvo, može da dođe barem jednom od roditelja kada je povređeno, uplašeno ili mu je potrebna pomoć, ono će mami ili tati ispričati šta se dogodilo. Sa njima ono će odtugovati privremenu smrt sopstvenog doživljaja sigurnosti tako što će plakati ili se ljutiti zbog toga. – Pit Voker
Kako se deca štite od bola izazvanog traumom?
Poznata psihoanalitičarka Melani Klajn navodi u svojoj knjizi Ljubav, mrznja i reparacija, kojim mehanizmima odbrane deca najčešće pribegavaju kako bi se zaštitila od bola. Prema Klajnovoj teoriji deca formiraju unutrašnje „objekte“ na osnovu iskustava sa svojim roditeljima ili drugim bliskim osobama. Kada se dožive traume ovi objekti mogu biti iskrivljeni što im kasnije može otežati formiranje zdravih medjuljudskih odnosa. U slučaju trauma deca mogu razviti paraonične odbrambene mehanizme kao što su idealizacija, poistovećivanje sa agresorom, projekcija, demonizacija drugih, što im može dodatno otežati razvoj emocionalne stabilnosti.
Da bi se dete zaštitilo ono se vezuje za nekoga oko sebe, roditelja, kako bi se zaštitilo dok ne prodje opasnost. Ukoliko dete nema adekvatnu osobu koja bi mu pomogla dok ne prodje opasnost, ona će se poistovetiti sa agresorom.
Tolstoj nas je davno naučio da sve srećne porodice liče jedna na drugu, dok je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način.
Lečenje razvojne traume
U ovakvim situacijama neophodna je stručna pomoć koja se odvija kroz individualnu ili porodičnu terapiju, uključujući sve osobe koje su bili izazivači trauma kod dece. Ukoliko se trauma ne „leči“ postoji velika mogućnost da će se osoba u daljem periodu svog života često kroz emocionalne flešbekove vraćati i iznova i iznova proživljavati najgore emocionalne trenutke svog života.
Zbog takvih doživljaja u odraslom dobu mnogo njih može imati niz nekih problema, kao što su društveni, emocionalni, mentalni, obrazovani i poslovni.
Što pre osvestimo činjenicu da su naša deca ili mi sami prošli kroz neki oblik trauma u nekom periodu života, i počnemo da radimo na izlečenju, postoji šansa da se umanje negativne pojave.
Pročitajte još korisnog sadržaja na na BLOG sekciji.
