Postoji beskonačno mnogo načina da roditelj emocionalno izneveri dete, postoji toliko mnogo načina da ni sami roditelji ne znaju kako su izneverili – ali dete ipak zna.
dr.Dzonis Veb
ONO šta bi trebalo da osvestimo, shvatimo, razumemo, saznamo jeste da ni roditelji nisu krivi, pa čak ni roditelji – roditelja nisu krivi, to je zakon modelovanja, ponašanja, usvajanja nekih vrednosti i uverenja koje ko zna od kog kolena potiču.
Bez osećaja krivice, nelagode, osude, ljutnje na bilo koga čitajte ovaj tekst kako biste možda prepoznali neke momente ličnog ponašanja, karaktera, svakodnevnih ispadica i nemojte odmah sebi davati dijagnozu, jer znajte da svi mi imamo delimično neku dijagnozu.
To nam je često na predavanjima psihoanalize ponavljao prof. Milan Popov – kada nam citira Frojda, Satra, Spinozu, Hegela.
- Narcisiodni roditelji – reč narcisiodna potiče iz Grčke – poznati mit o Narcisu koji je toliko bio zaljubljen u sebe da se na kraju udavio u sopstvenom liku.
Narcisiodni roditelji zahtevaju savršenstvo od svoje dece ili bar da ih ne obrukaju i iznevere u javnosti. Dok bi zdravo emocionalni roditelji se možda malo namrštili na neku grešku dece, narcisiodni roditelji su ljuti, osećaju se posramljeno i to shvataju lično.
Osećaju se kao da im to dete radi u inat, nemaju svest o podršci i potrebi pomoći za dete u tom trenutku. Oni jednostavno detetove i gubitke i uspehe doživljavaju kao ličnu uvredu ili ponos.
Ono što je važno razumeti jeste da narcisiodni roditelji to rade nesvesno. Narcisiodni roditelji zapravo ne prepoznaju svoju decu kao ljude koji su odvojeni od njih. Oni ih doživljavaju kao male produžetke sebe. Potrebe deteta se definišu kao potrebe roditelja, a dete koje pokušava da izrazi svoje potrebe često optužuju da je sebično i bezobzirno.
- Ono šta narcisiodnim roditeljima nedostaje je sposobnost da prepozna ili oseti šta njegovo dete oseća i većina njih pati od nedostatka empatije.
Roditelj bez empatije je kao hirurg koji operiše sa tupim alatom na slabom osvetljenju.
Rezultati će verovatno podrazumevati ožiljke.
Kada narcisiodni ljudi postanu roditelji, skloni su da imaju različite odnose sa svakim od svoje dece. Često imaju omiljeno dete, a barem jedno je dete razočarenje za njih.
Ali, ono dete koje ih dobro „predstavlja“, zato što je inteligentno, atletski građeno ili pak nešto treće – to dete uživa u specijalnom odnosu sa narcisiodnim mamom ili tatom.
Ponekad tek u odraslom dobu, omiljeno dete narcisoidnog roditelja shvati da je ljubav sve vreme bila uslovljena.
Sigurno ste dosta puta doživeli ili imate u okruženju ljude koji nesvesno pokazuju pomalo ili mnogo elemenata narcisoidne ličnosti.
Primer – Mama je dete upisala u vrhunsku privatnu školu u koju idu deca oficira, senatora i sličnih položaja i ona je obožavala da ide na roditeljske sastanke, da se lepo obuče i bude u takvom okruženju.
Volela je da se hvali po kraju kako je njeno dete uspešno i sa kojom decom deli učionicu.
Kroz dete je majka proživljavala svoj neuspeh i emocionalno se hranila detetovim uspehom koji je, nesvesno, sebi pripisivala.
Nedugo posle toga sin je majci saopštio da ipak želi da pređe u državnu školu i dao joj par njemu značajnih razloga zašto to želi.
Mama je doživela blagi šok i kroz viku mu rekla: „Kako možeš to da mi uradiš? Sada neću moći da viđam svoje prijatelje tamo na tim školskim događajima. To ti meni namerno radiš. Šta će mi sada susedi reći???“
Iz primera se vidi da majci nisu bitna detetova osećanja i razlozi, već dominira njen lični poraz.
Detinjstvo je važan temelj za izgradnju čvrste kuće.
Odraslo doba je ta kuća – iako napravimo taj temelj kod dece da bude nesiguran, ona može izgledati kao stabilna i sigurna kuća sve dok ne počne da se grade spratovi na njoj.
Pa tako temelj predstavlja detinjstvo 0–7 god, prvi sprat period od 7–14 godine, drugi sprat od 14–21 godine i tako sve dalje i dalje.
Greška u lošoj izgradnji možda neće biti tako uočljiva, ali je jako rizična – jer dovoljan je jedan jak vetar (a kroz život imamo dosta jakih vetrova) i ona se može srušiti.
Autor teksta – Bojana Stanković Stričević
