Psihoanaliza dece ima imanentne teškoće, zato što su deca nepogodna za psihoanalitičku proceduru, njihovo ponašanje je kontraindikovano jer su deca realno zavisna od roditelja, nedostaje im sposobnost i kritički uvid u sebe, teško sarađuju, nisu u stanju da verbalizuju svoje teškoće i ne mogu se podvrgnuti pravilu slobodnog asociranja.
Deca nemaju svoje iskustvo jer ono dosta zavisi od iskustva i stanja roditelja. Većina dece i odraslih pribegava nekim od mehanizama odbrane kako bi izbegla neki vid opasnosti i kako bi se zaštitila od ugrožavanja samopoštovanja ličnosti.
A poznato je da se osoba od nagona i afekta ne može spasiti bekstvom, preostaju joj kao način rešavanja neprijatne situacije mehanizmi odbrane. Odbrana od unutrašnje opasnosti, odnosno od navale nagonskih impulsa vrši se ili distanciranjem ega od njih putem njihovog izlučivanja u nesvesno (potiskivanje) ili u spoljašnju sredinu (projekcija) ili njihovim modifikovanjem na takav način da postanu prihvatljivi (racionalizacija, reaktivna formacija).
Mehanizmi odbrane pripadaju nesvesnom delu ega. Ego uvek oseća opasnost upada nagona iz ida, ali razlozi zbog kojih se plaši prodora mogu biti trojaki. Najstariji razlog straha je „strah od samog nagona“, tačnije od jačine, prekomernog intenziteta nagona. Ego koji ima urođenu averziju prema nagonima, plaši se da će ga nagonske pobude iz ida savladati, preplaviti i da neće biti u stanju da ih kontroliše.
Drugi strah je „strah od spoljašnje stvarnosti“, kada se dete plaši naleta nagona, zbog toga što mu osoba koja ga odgaja brani da ispolji zadovoljenje nagona. Treća, najmlađa vrsta straha je „strah od super-ega“, što se doživljava kao osećanje krivice. U ovom slučaju ego stupa u borbu sa nekim nagonom, ne zato što se plaši samog tog nagona, nego pre svega zato što to traži njemu nadređena instanca – super-ego, koji zabranjuje zadovoljenje tog nagona.
Poricanje je mehanizam odbrane koji se sastoji od neprihvatanja stvarnosti izvesnog bolnog, traumatskog opažaja, predstavlja pandan halucinatornom zadovoljenju želja. Kod male dece ovaj vid mehanizma odbrane je čest i bezopasan.
Detetovo JA se opire da prihvati jedan deo stvarnosti i izokreće stvarnost. Često roditelji nesvesno teraju decu na ovaj mehanizam, npr. ako se dete povredi kažu „nije to ništa“, za gorak lek kažu „mmm, baš je ukusan“. Dok poricanje u odraslom dobu može uslediti nakon smrti bliske osobe kada čovek kaže „ne, to nije istina“. Potiskivanje je odbijanje ega da se suoči sa unutrašnjim neprijatnim nagonskim impulsima, željama i afektima. Potiskivanje se sastoji u izbacivanju iz sećanja neprijatnih doživljaja i predstava vezanih za zabranjene želje, ali i u sprečavanju da se one opet pojave u svesti. Ovaj mehanizam je najčešći i najopasniji. Potiskivanje je prauzor ili deo mnogih odbrana, a često izgleda da drugi mehanizmi imaju posla sa onim sadržajima koje potiskivanje ne uspe da eliminiše. Kod potiskivanja nestaje sećanje na taj sadržaj, ali energija ostaje i dalje, tako da izmiče kontroli ega. Ne potiskuju se nagoni i osećanja, već se odbacuju u nesvesno njihovi mentalni predstavnici (ideje, predstave, pojmovi), dok sama energija ostaje slobodna i traga za putevima rasterećenja – i ponekad eksplodira unutra ili spolja. Reaktivna formacija čine kruti i prinudni stavovi i crte ličnosti kojih je osoba svesna, a čija je uloga da spreče pojavljivanje njima suprotnih potisnutih impulsa – obrtanje neželjenih misli u suprotnost.
Ana Frojd
Projekcija – ego se brani od vlastitih nepriznatih nagonskih težnji tako što ih nesvesno pripisuje drugima. Npr. dete kaže mami „ja sam takav bezobrazan zato što si ti takva“. Prvo odbijanje organizma jeste ispljuvavanje neukusne hrane i predstavlja prauzor projekcije. Projekcija omogućava da se osoba brani od unutrašnjih opasnosti kao od spoljašnjih i da zaobilazno prihvati sopstvene nesvesne želje u obliku reakcije na ponašanje drugih. Tako nesvesno osećanje „ja ga mrzim“ postaje „on me mrzi“.
Preokretanje u suprotnost nastaje kada se aktivnost pretvara u pasivnost, a cilj nagona u svoju suprotnost. Npr. dečak koji se plaši agresije druge dece počinje da glumi agresora. Identifikacija sa agresorom – osoba se poistovećuje sa opasnim objektom kog se boji kako bi smanjila strah. Često kod male dece. Primer: dete koje se plaši učitelja nesvesno imitira njegove grimase. Ili devojčica koja se boji duhova pa kaže bratu da treba da se pravi da je i sam duh.
Sublimacija – preusmeravanje neprihvatljivih nagona u društveno prihvatljive, „više“ ciljeve. To je jedan od uspešnih mehanizama odbrane. Mehanizmi odbrane su sastavni deo svakodnevice, deca ih nesvesno koriste kako bi se zaštitila od nepoznatog.
Delovi teksta preuzeti iz knjige „Mehanizmi odbrane“, Ana Frojd.
