Pitanje kako dete razvija sliku o sebi jedno je od najvažnijih u razvoju i roditeljstvu. Deca nisu rodjena sa slikom o sebi, kao što nisu rodjena ni sa mišljenjima ni stavovima o bilo čemu. Možda su nasledili određene fizičke osobine, dar za sport i nivo inteligencije, ali nisu nasledili emociju, misli, mišljenja i stavove o bilo čemu, makar ne na genetičkom nivou. Kao maloj deci, roditelji daju iz najbolje namere ogromnu količinu podataka o svemu. I to ne samo roditelji, već i braća, sestre, treneri, vaspitači i učitelji. Svako od njih ostavi po neki trag na dete, sa kojima se ono dalje razvija. Većina tih tragova je deci više štetno nego korisno jer to su tuđa iskustva i mišljenja i ne mora da znače da će biti korisna detetu.
...Ako uradiš ovo, onda si loš; ako uradiš ovo, onda si dobar; ovo ne valja, ovo je pogrešno, ovo su dobri ljudi, ovo su loši ljudi…. Do 6-te godine deca već imaju delimično oformljeno neko mišljenje o tome kako svet izgleda. Imaju neke stavove, mišljenja i već razvijenu sliku o sebi, iako to nije bilo zapisano u genima po rođenju, obično deca nasleđuju stavove roditelja, jer žive u njihovom okruženju.
Npr. dete loše uradi pismeni iz matematike. Mozda je veče pre toga otišao kasno na spavanje, možda su se roditelji svađali, mozda se nije osećao dobro. Nastavnica je iz najbolje namere to pomenula njegovoj majci, koja je tu informaciju odmah prenela njegovom tati. Tata se naljutio na dete i ljutito ga pita zašto je tako očajno uradio matematiku. Dete počinje da razmišlja o mogućim razlozima zbog kojih je očajan iz matematike, jer mu i sam tata kaže da je očajan. Od tog trenutka dete usvaja uverenje da je očajan iz matematike i kada ga bilo ko upita kako mu ide matematika odgovoriće da je očajno.
Ono što umislimo o sebi tako se i ponašamo u skladu sa tim uverenjem. I kada bi dete sledeći put izašlo pred neki matematički izazov i možda bi i uspeo da ga reši, podsvest će ga podsetiti na usvojene tatine reči da je on očajan iz matematike i dete nesvesno dobija blokadu da uopšte i pokuša da reši zadatak, jer je ubeđen da on to ne može.
„Ako mislimo da nešto ne možemo da uradimo, mi to nećemo ni uraditi“ – Napoleon Hill
Kako dete to bude ponavljalo u unutrašnjem monologu, tako počinje da formira tu sliku o sebi. Slika koju on ima o sebi određuje kako će se ponašati u nečemu. Dete će ponavljati svoj neuspeh iz matematike jer ima formiranu sliku o sebi da nešto ne može.
Zapravo. Dete je pametno i prirodno inteligentno. Možda je taj dan bio loš za njega, možda se nije dobro osećao, možda mu treba koji privatni čas iz matematike ali definitivno šta mu je potrebno je podrška najbližih – roditelja. Najmanje mu je potrebna kritika koja demotiviše dete i kreira mu pogrešnu sliku o samom sebi.
Deca su izuzetno podložna tuđim uticajima. Znaju da prihvate sve zdravo za gotovo od osoba od autoriteta – roditelja, nastavnika… I mnogo je važno kako i na koji način imenujemo njihove učinke.
Kada dete stupi u odraslo doba, do tada ono već ima prilično čvrsta uverenja šta može, šta ne može, u čemu je dobar u čemu nije. Ali to nije realnost jer to su detetu nametnuta tuđa uverenja i ukoliko dete ne poželi da poradi na svojom ličnom spoznajom upoznavši sebe i svoje potencijale, celi život će živeti na autopilotu ne znajući šta sve može jer veruje tuđim uverenjima.
Važno je da roditelji prikoče u pridikama i kritikama i više obrate pažnju na detetove kvalitete i mogućnosti, a kada primete loše stvari kod deteta, treba da se pozabave istraživanjem i uzrokom te pojave.
Unutrašnji monolog razvija sliku koju deca imaju o sebi. Slika o sebi određuje koliko će deca biti uspešna u nečemu. Šta se dešava u onom retkom slučaju kada neko nešto radi znatno bolje ili lošije nego što bi to njegova slika o sebi nalagala?
Umesto da kada nešto bolje uradi kaže: Opa vidi kako sam ovo dobro uradio, stvarno sam dobar u tome. On će reći: Ne znam kako sam ovo uradio, ja sam loš u tome, što samo povećava šanse da će sledeći put njihovi rezultati biti u skladu sa njihovom slikom o sebi.
„Lekcije, treninzi i vežbe imaju svoju ulogu u ovome, ali slika koju imamo o sebi jeste ono što utiče na našu uspešnost“ – Dr Džozef Marfi
