Jedan nastavnik iz Bruklina je rekao da se danas u školama insistira na tome „da više brinemo kako će deca čitati i pisati nego da li će biti živa sledeće nedelje“.
Emocionalna pismenost kao prevencija
Neki od najdelotvornijih programa pismenosti osmišljeni su kao neka vrsta odgovora na određene probleme, a posebno na nasilje u školama. Poslednjih godina širom sveta se dešavalo dosta vršnjačkog nasilja, kako u školi, tako i van nje. Mnogi stručnjaci su pokrenuli razne kurseve emocionalne pismenosti kao prevenciju, kako bi se smanjio broj nasilja po školama. Jedan od kurseva koji se najbrže razvio je „program za kreativno rešavanje konflikta“ (Resolving Conflict Program), primenjen u stotinama njujorških škola i mnogim školama širom zemlje.
Kurs za rešavanje konflikta usmeren je na prevladavanje školskih svađa koje mogu da prerastu i u nesrećne slučajeve, ubistva.
Kreator ovog programa Linda L. misli da program nema za zadatak samo sprečavanje fizičkih obračuna – ona misli da program učenicima ukazuje na to da, pored pasivnosti ili agresivnosti, postoji mnoštvo izbora koji im mogu pomoći da razreše konflikt. Na kursu se dosta govori o jalovosti nasilja i zamenjuju se sa konkretnim veštinama. Deca uče da se izbore za svoja prava bez primene nasilja. To su veštine od životnog značaja!
Za vreme jedne vežbe, učenici razmišljaju o jednom realnom potezu, bez obzira koliko beznačajnom, uz pomoć kog su mogli da razreše konflikt. Tokom druge vežbe, učenici odglumljuju scenu u kojoj starija sestra pokušava da radi domaći zadatak i iznervira se što mlađa sestra glasno sluša rep muziku. U besu, starija sestra uzima i čupa kabal od kasetofona, uprkos negodovanju mlađe sestre. Ceo razred dolazi do kreativnih načina na koji bi sestre mogle rešiti problem bez agresije i svađe.
- Cilj kursa je da deca osveste da se konflikti ne završavaju samo na jedan način i to negativan, već da imaju više izbora za rešenje. Ovakve svakodnevne, 45-minutne ili jednonedeljne dvočasovne aktivnosti u obliku časa mogu pomoći deci, pa i najagresivnijoj, da nauče da se samokontrolišu i realno sagledaju datu situaciju.
Takođe, jedna od uspešnosti ovog programa za rešavanje konflikta jeste u njegovom proširenom delovanju van učionice – na igralištima, kući, u kafićima, gde je verovatnoća veća da se plahovitost rasplamsa. Prema tome, deca se obučavaju da postanu i „posrednici“, oni se uče kako da spreče dve rasplamsale strane i da ih umire.
Pored posredničke uloge, đaci na kursu uče kako da na drugačiji način razmišljaju o nesuglasicama. Npr. pre kursa neki đaci su razmišljali, kada bi se našli u nekoj situaciji da ih neko napadne, da je odgovor na napad jedino uzvraćeni napad. Međutim, posle završenog kursa su počeli da razmišljaju mnogo pozitivnije. Npr. ako mi neko nešto loše učini, ja lošim ne uzvraćam – ja pokušavam da rešim problem.
Program kursa koji se sprovodi u školama je usredsređen na prevenciju, iako u programu postoji dosta momenata gde se uči kontrola emocija, kako se izboriti sa naprasitošću i tugom i kako kontrolisati i suzbiti bes.
Veći deo obučavanja se bavi emocionalnim osnovama, kao što su prepoznavanje što većeg broja osećanja i njihovo imenovanje. Cilj ovakvog programa, koji treba biti i sastavni deo osnovnoškolskog obrazovanja, jeste da deca nauče da budu pažljivija, da se smanji broj vršnjačkog nasilja i umanji pojava agresije u ponašanju dece.
Nadam se da ćemo zajedničkim predlozima i adekvatnom podelom programa moći da uvrstimo ovakav kurs u bar jednonedeljni školski dvočas u školama po Srbiji, a i šire, kao važan i obavezan predmet, jer ponašanje je ponekad važnije od znanja i „dzaba deci znanje ako su u lošem emocionalnom stanju.“
Autor teksta / Bojana Stanković Stričević
